Нажалост, многа имена тих добротвора, који су задужили Србију и Нови Сад, временом су забоправљена. Међу њима је Американац Џон Фротингам. Са Србима је дошао у контакт преко исељеничких друштава која су свирала балканску етно музику у Сједињеним Америчким Државама. Као заљубљеника у балканску музику, несрећа Србије у Великом рату, у лето 1914. године, погодила га је толико да је у више наврата донирао медицински материјал и новац за ратом захваћену земљу. Помогао је да ратна сирочад буду смештена у четири Америчка васпитна дома које је основао. Због тих заслуга носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Краљевског ордена Белог орла.
Прву помоћ Србији од 30.000 динара, упутио је, пре Балканских ратова, Београдском женском друштву. Како објашњава директор Историјског архива Града Петар Ђурђев, на почетку Првог светског рата, када је чуо о дешавањима у Србији, Фротингам је потражио начин како да помогне.
– Преко Михајла Пупина и америчког удружења „Српска жена”, чија је председница била Даринка Грујић, Фротингам је донирао 10.000 долара – каже Ђурђев, додајући да је сусрет са Даринком Грујић био само увод за даљи однос и везу Фротингама са Србијом. – Он је већ у новембру 1914. године обезбедио опремљену болницу која је коштала 200.000 долара, са по четири лекара и лекарске помоћнице и две болничарке. Потом, када је сазнао у извештају америчког Црвеног крста колико је људи страдало и колико је деце у Србији остало без родитеља, Фротингамови су послали додатну помоћ од 2,5 милиона тадашњих српских динара у злату.
Када је реч о помоћи Новом Саду, Фротингам је купио напуштен дворац у Сремској Каменици за Српско-амерички дом где је сместио 185 ратне сирочади и обећао да ће сваког месеца слати 1.000 долара за трошкове. У Каменици, у Фротингамовом дому, уточиште је нашло више од 2.700 деце.
– Недалеко од Сремске Каменице дворац Мерцибањ Карачоњи је саграђен 1840. године за пештанског грофа Карачоњија. Грађен је од 1797. до 1811. године и јединствен је по томе што је једини или један од ретких класицистичких двораца чија основа није симетрична – каже Ђурђев. – Дворац Карачоњија Фротингам је откупио 11. маја 1929. године са 19 јутара земље за милион динара. Према тадашњим проценама, имање је вредело 5,5 милиона динара. Највећи дародавац Краљевог фонда, који је основао краљ Александар, био је управо Фротингам. Имање је 1932. године предато на управљање Краљевом фонду, али убрзо су заборављене Фротингамове заслуге, већ се оне приписују краљу Александру, потом престолонаследнику Петру Другом, који никада нису ни посетили Дом у Каменици, јер се у њему у односу на државне установе живело у изобиљу.
Правник, индустријалац, композитор
Џон Фротингам (1878 – 1935) био је амерички правник, индустријалац, савременик и учесник Великог рата. Рођен је у Бруклину, у богатој и угледној породици из које потиче и један од највећих америчких сликара Џејмс Фротингам. Завршио је француски језик, свирао клавир и бавио се компоновањем. После дипломирања, музика га је одвела у Беч, Минхен и Праг како би усавршио технику свирања. Фротингамов деда био је директор Института за науку и уметност и у бруклинској филхармонији на разним дужностима био је више од 35 година. После смрти родитеља о њему и његовој сестри бринули су њихови ујаци из веома богате и познате породице Вајт из Теритауна. Били су угледни банкари, антиквари и власници неколико фабрика у којима су углавном радили Словени, Чеси и Пољаци.
Што се тиче власничких перипетија од 1919. године до данас, зграда је била коришћена као Дом ратне сирочади, те је 1928. постао тзв. Домаћичка школа. У време НДХ је тамо смештена група хрватских избеглица из тадашње Италијанске Далмације, а 1956. године се дворцу још једном променила намена и претворен је у Средњу хортикултурну школу, а чак је једно време ту радио и биоскоп. Објекат је данас у закупу Вода Војводине, а ту су и Републички хидрометеоролошки завод и Документациони центар „Никола Мирков“.
Ђурђев истиче да је Фротингамова везаност за Србију добила и породичну димензију када се оженио Српкињом Јеленом Лозанић, ћерком Симе Лозанића, професора универзитета. Умро је 1935. године и сахрањен у Бијарицу у Француској. Његов живот и вишедеценијски рад у Србији и Македонији, оставили су видан траг на свим пољима у стварању и развоју нове државе после завршетка Првог светског рата.
С. Ковач
