Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, након што је аустроуграска војска претрпела први пораз од српске војске на Церу, у августу 1914. године, одмах су почеле припреме за офанзиву. У Нови Сад је пристигло много војника и ратне опреме, па постојећи железнички и понтонски мост нису могли више за задовоље захтеве Аустроугара, те се отпочело с изградњом моста који је планиран неколико година раније. Иако мост званично никада није добио име, у службеној коминикацији војске носио је назив по главнокомандујућем генералу аустроугарске војске Оскару Поћореку, који је доживео тешке поразе у рату против војске Краљевине Србије.
- Мост је грађен од децембра 1914. до марта 1915. године, имао је шест стубова, од чега четири речна, од дрвета, који су на дну Дунава били засути. На тим стубовима, јармовима, била је постављена гвоздена конструкција са пет лукова, односно отвора – каже Ђурђев. - Мост се на бачкој страни налазио где се данас завршава Улица Милоша Бајића, у близини свиларе. Био је то мост без пешачких стаза, са електричним осветљењем и чуварском посадом од сто војника са официром на челу. Ико је превасходно био намењен за војне потребе и грађани су га могли користити.
Конструкција моста била је дуга 261 метар, ширина коловоза 6,7 метара, висина од 13 метара, док је укупна дужина износила 384 метра. Шест стубова носача било је повезано храстовим балванима. На пет метара испред стубова налазило се пет ледолома које су мост штитиле од удара санти леда и убрзавале ток воде.
Спречено минирање
Крајем рата немачка војска приликом повлачења хтела је да уништи Поћореков и Железнички мост, али су их Новосађани и српска војска у томе спречиле.
Пошто је заузела Петроварадинску тврђаву од аустријске и немачке војске управо преко Поћорековог моста, Српска војска, под командом мајора Војислава Бугарског, ушла је у Нови Сад 9. новембра 1918. године.
- Мост је био под сталном војном заштитом, а војни инжињери и занатлије су га одржавали – појашњава Ђурђев. – Примопредаја Поћорековог моста између Грађевинске дирекције и Прве армијске области била је почетком 1921. године.
Зима 1924. године била је изузетно јака због чега се Дунав заледио, а почетком јануара реком су почеле да плове санте леда. Тахничко одељење Банске уптраве тражило је од Прве армијске области експлозив како би минирало санте, али у томе нису успели. Стрворили су само отворе на кори већих санти које су наставиле да притискају стубове моста. Поћореков мост посустао је у рано јутро 18. фебруара 1924. године и оборен је стуб као и два лука који су на њега били наслоњени. Исте године у лето мост је демонтиран. Саобраћај између Петроварадина и Новог Сада поново је обављан путем скеле све док није завршен мост Краљевића Томислава.
С. Ковач
