Као и већина имућних Срба тог доба, новосадски велепоседник Лазар Дунђерски је одлучио да притекне у помоћ, па је након рушења „Градске дворане” откупио сав грађевински материјал и у дворишту хотела „Ержебет”, или „Јелисавета” како су га Новосађани прекрстили, сазидао ново позоришно здање и поклонио га Друштву.
Дунђерсково позориште је изграђено на неуобичајеном месту, у дворишту данашњег хотела „Војводина”, каже директор Архива града Петар Ђурђев.
Како додаје, интересантно је да је својевремено у два наврата градоначелник Новог Сада Светозар Милетић предлагао је да се позориште изгради на главном тргу, где је касније подигнута данашња Градска кућа.
Аустроугарским властима, наравно, није ишло у прилог да српско позориште буде смештено на централном тргу. Због тога је Дунђерски прибегао лукавству и нову позоришну зграду подигао у дворишту хотела, недалеко од Магистрата, вели наш саговорник.
Дунђерски је код архитекте Владимира Николића наручио пројекат, а градња је почела у априлу 1893. године. Планове за позоришно здање пројектовао је бечки архитекта Рудолф Клоц, спољни сарадник Николићевог архитектонског атељеа. Позориште је изграђено у стилу тадашњих средњоевропских театара, сала је могла да прими око 600 гледалаца, а свечано је отворено у фебруара 1895. године. О ентеријеру се мало зна. Међутим, значајан доцумент – записник са седнице Градског одбора на којој је разматрано издавање грађевинске дозволе Лазару Дунђерском за изградњу позоришта у дворишту хотела, чува се у Архиву Новог Сада, као и бројни документи који који сведоче о дешавањима, мало познатим, а можда и заборављеним, који су мењали изглед нашег града.
Грађевински радови на позоришту били су завршени до октобра 1894. године, затим се приступило уређењу ентеријера и увођењу струје, каже Ђурђев.
По његовим речима, у септембру 1893. године, приликом грађевинских радова, са скеле су пале две жене.
Једна је погинула, док је друга тешко повређена и пренета у болницу, због чега су радови накратко прекинути, подсећа Ђурђев.
Позориште је свој неславан крај доживело када се запалило 23. јануара 1928. године, након што је одиграна представа „Распикућа”. Тада су неповратно изгубљена значајна документа и драгоцена опрема. Зидана пећ се налазила у подруму објекта, а пара из ње је ишла кроз олуке у зидовима и тако је грејала гледалиште и сцену. Пожар је изазвала варница из пећи која је запалила једну греду.
С. Ковач
