Ћаскање са идејним творцем бербераја, фенираја и пабераја

Осим што је у априлу прославила 16. рођендан и приредила журку за целу Улицу Мите Ружића, екипа „Чаролије Берберај” била је иницијатор хуманог геста за старију комшиницу, те сакупила дневни пазар с првобитном намером да јој се купи електроточак за инвалидска колица и знатно олакша кретање.
e
Фото: Дневник (Филип Бакић)

Захваљујући доброј вољи суграђана, прикупљених 131.080 динара било је више него довољно да се у Бачком Петровом Селу набаве нова електромоторна колица, па и да претекне новца за 13-годишњег Радивоја Шијака, оболелог од церебралне парализе, како би се убрзао процес његове рехабилитације.

Још нисмо заборавили „total makeover” који су приредили као изненађење Рози Ђембери, од милоште званој Шишкица, чистачици која брине о центру Новог Сада од 2004. године, извукавши је на неколико сати с посла и улепшавши је новом фризуром и шминком, уз „краљевски” третман.

– Моја кева ради у „Чистоћи”, па сам слаб на наранџасту боју, као што видите – каже власник Андрија Никитовић уз осмех, алудирајући на мајицу коју је тог дана обукао. – Шишкица, крајње отворена и духовита, овуда пролази стално, па смо одлучили да урадимо нешто за њу. Било је спонтано, комшијски. Буквално у 24 часа добили смо идеју и реализовали је, снимили и монтирали.

Његове замисли и јесу махом непосредне, као што је био и својеврсни перформанс са неколико својих фризера, током ког су постигли лични рекорд у шишању испод минута.

– Откуд такве идеје? Зато што сам луд сто посто и склон екстремима. Мада, сви можемо да их имамо, то је најмањи проблем. Узмеш и трипујеш, али најтежи пут је од замисли до изведбе, а да остане у облику који си првобитно зацртао – тврди он.

Вероватно је то био разлог да буде недавно позван да са младима прича о предузетништву у Музеју савремене уметности Војводине.

– На „Стартапуј се 2.0” позвао ме је друг Ћира или ти Бошкић из „Државног посла”, с којим сам често причао о месту које би после радног времена постало нешто друго и који је тако посредно утицао на отварање локала – објашњава. – Нема ту много филозофије, што се више цимаш, кад-тад ће изаћи на добро, а учиш на грешкама. Има хиљаду фактора који утичу на добар производ: мораш да осећаш публику, простор, да знаш које је доба године... У животу треба препознати знакове поред пута, а ако се нешто није десило, можда је и добро што је тако.

Фото: Дневник (Филип Бакић)

Почео је да шиша већ у средњој школи, па наставио у војсци. Како каже, од своје двадесете године има ПИБ, што значи да су годишњи одмори, изласци и поподневна дружења за њега ексклузивитет.

– Иначе сам контрол-фрик, манијачим по цели дан и ноћ, стално правим нове спискове и штиклирам – одговара на питање како му изгледа један уобичајен радни дан. – Али зато ми је ту породица као стуб животне стабилности.

Да не би био нико без свог колектива, напоменуо је више пута.

– „One man show” није мој принцип. Такође сматрам да скромност треба да краси све нас, уз труд да будемо бољи пријатељи, комшије, родитељи – додаје напомињући како не воли етикетирање и кулоарске приче.

Од свих послова највише ужива баш у креативним, од дизања и грађења система до његовог одржавања, а оптимизам осећа од првог дана.

– Тек смо почели и нећемо стати. Пред нама су велике ствари – заголицао нам је машту.

Из тога је произашло питање шта би урадио кад би имао неограничена средства.

– Планету смо добрано загадили, а да нисмо ни свесни – констатује Андрија. – Због тога бих изабрао здравији начин живота, а за почетак бих засадио милион стабала и натерао све да возе бицикле.

        С. Милачић

 

EUR/RSD 117.9120
Најновије вести