Тадашња музичка радионица расла је с бројем полазника, како то њени оснивачи наводе, као живо биће, како су расла деца. Данас је „ДО РЕ МИ” једно препознатљиво место за бављење музиком, са широким погледом, прихватањем свих музичких праваца и жанрова, наступима у свим областима музике, почев од хорског певања без пратње инструмената, различитих инструменталних састава до ауторске музике и једне педагошке брошуре, чији су аутори оснивачи Удружења „ДО РЕ МИ” професор виолине Предраг Вељић и професор хармонике Дамир Милошевић. Просторије Удружења налазе се у Новосадском дечјем културном центру у Радничкој 20, а све информације могуће је добити путем „Фејсбук” странице и „Инстаграм” профила „ДО РЕ МИ музичка радионица”, као и сајта www.doremi.rs.
Радимо по плану и програму музичких школа, тако да се и код нас поставка инструмента и основне технике савладавају на потпуно исти начин, објашњава професор Предраг Вељић.
С друге стране, додаје, пружају могућност полазнику да, када технички савлада свирање на одређеном инструменту, искорачи и у неке друге музичке правце.
У том смислу покривени смо одличним музичким извођачима и људима који имају вишегодишње искуство у свирању с бендовима, имамо опремљен музички студио где можемо да снимамо и упознамо их с бинским озвучењем и миксетом, на првом месту да науче да се понашају на сцени. Ту прилику, рецимо, у Музичкој школи немају, вели наш саговорник.
Музика разбија све баријере, поручују у Удружењу „ДО РЕ МИ”.
Приметили смо нешто што је изузетно добро: овде се деца међусобно не повезују по томе ко се с ким дружи, наводи професор Дамир Милошевић.
Како додаје, они се најчешће и не познају јер долазе из различитих средина.
Слушају једни друге, установе да ли су с неким на једнаком свирачком нивоу и пожеле да с њим свирају. Тако имамо дете од шест година које свира с неким од десет или 12, као и пензионере који певају с хором предшколаца. У том смислу музика помера све границе и тај социјални моменат нам је од првог дана веома важан. Имамо сусрет свих генерација, наш најмлађи полазник има четири и по године, а најстарији 84 и по, и већ њихова редовна комуникација гради једну врсту културе понашања и живљења, свега што у данашње време можда није толико заступљено. Негујемо и лепу сарадњу с родитељима. Дакле, музика овде гради један посебан свет, поручује наш саговорник.
Настава се одвија групно и индивидуално. Групна настава подразумева теорију музике и хорско певање, а индивидуална часове инструмената, кроз неколико одсека – виолину, гитару, клавир, хармонику, клавијатуру, бубњеве и дувачке инструменте по потреби. У саставу Удружења „ДО РЕ МИ” је и Академски хор „Споменак” с можда најдужим стажом у Војводини, који чине старији.
У смислу групне наставе посебно се поносимо хором родитеља, додаје Дамир Милошевић.
То су, додаје, осмислили пре неколико година.
Да би и њима било занимљиво док чекају, пружили смо им прилику да певају са својом децом, што изазива посебне емоције на концертима. У суштини, родитељи су модел својој деци, закључује Милошевић.
Удружење има и ауторска дела. Поводом Дана града осмислили су песму „Град који волим”. Такође њихово дело „Брод живота” победило је на конкурсу „Дечје недеље”, а посвећено је деци без родитељског старања. На захтев Градске библиотеке у Новом Саду, поводом 60 година од оснивања, написали су песму „Библиотека”, која је постала његова химна. Урадили су и песму „Деда” о Деда Мразу.
Највећим успехом сматрам то што из године у годину растемо по броју полазника, али и сарадника и посетилаца на нашим концертима, потом и по томе што остаје иза нас, а то је број ауторских песама и различитих аранжмана. Све је то за нас непроцењиво и кад се окренемо за собом, уверимо се да је вредело, почев од прво петоро деце. Огроман пут смо превалили, али сваки сат и минут проведен овде је вредео. Наша мисија је остварена. Деца имају место на којем ће се бавити музиком, где желе да дођу и проведу време, а такође је веома важна чињеница да се најстарији полазници квалитетно друже, без обзира на то што иду у различите школе и активни су у различитим областима. Заједно деле љубав према музици која их је овде спојила, закључује Предраг Вељић.
Б. Павковић
