Киша је падала као из кабла, температура је била освежавајућа, али то није спречило неколико викендаша да се окупе на оближњој чарди и уз дружење забораве на ружно време. Мало даље у води, насред Јаме, под плаштом капљица, у жутој кабаници, пецарош је забацио удицу и стрпљиво чекао да риба загризе.
– Сећам се да сам још као мали био овде на пецању, била су то боља времена, када су се људи више дружили – прича нам Миле Ненад. – Једном приликом сам из досаде дошао овде на чорбу, прошетао насељем и на прву лопту поново заволео ово место. Мада сам некад маштао о салашу, видео сам једну зараслу кућу те ми је требало времена да дођем до власника, али, пошто сам доста упоран, некако сам успео у својој намери и почео да сређујем тај део, живим ту и заљубљујем се у ово предивно место.
Како каже Миле, некада се на Бегечкој јами нису могли држати пси, али пошто је сада то дозвољено, због њих је почео да долази сваки други дан, да би на крају решио да остане ту, сазида каљаву пећ и почне да презимљује. И тако већ 12 година.
– Чак је и зими живот на Бегечкој јами увек био интересантан и инспиративан, а и даље је – открива нам наш саговорник. – Зима зна бити много лепша него лето, ко више воли мир и тишину. Шетња преко снега и леда, у тишини зимске идиле, мирније је него летње јутро, уз умирујући звук шушкања снега под ципелама, ма, све то има своје чари! Зими су деца знала да долазе и санкају се, а сада је то мало ређа слика, вероватно због чињенице да је све мање снега у нашем поднебљу. Некада смо имали дружења средом, сада тога нема. Нема неког друштвеног живота, поготово зими, јер има нас неколико који смо ту преко целе године. Кад чарда ради, онда још боље, може се с неким сести и попричати. Јаму баш много волим, имам добрих другара овде, сад не стижемо много да се дружимо као некад, али успевамо.
Миле Ненад каже да се Бегечка јама суочава с доста проблема, а један од њих је и све већи муљ у води. Његов комшија Горан Урукало се сложио с том чињеницом, рекавши да је ситуација све гора.
– Јако је плитко и траже се начини да се то реши – рекао је Урукало. – Прошле године смо имали радионице у вези с током Дунава јер је аустријски инвеститор имао идеју да се сва подручја ревитализују и врате на неки почетак. Они раде пројекат и идејно решење, а Јама је изабрана у целом Дунавском току да буде прва у реализацији. На радионицу су тада дошли сви релевантни људи из Покрајине, градских управа, Института „Јарослав Черни”, као и из „Војводинашума” и „Вода Војводине”... После тога су дошли из поменутог института и радили су мерења воде. Тада сам био домаћин. Дошли су до закључка да је вода врло плитка, а бојим се да ће, ако се нешто не уради ускоро, за десетак година ту бити само трска.
Бегечка јама је проглашена Парком природе крајем деведесетих година прошлог века одлуком Града и тиме је, између осталог, забрањена градња. Тако је, практично, Јама, као предивни дунавски бисер, замрзнута да би се сачувала у природном облику. Покрајински завод за заштиту природе израдио је ревизију Студије заштите, која је заведена 2012. године, захваљујући којој је, проценом угрожености природних вредности одлучено да се заштитне границе Парка природе прошире с 379,4 хектара на 489,5. Одређена је и заштитна зона површине 387,75 хектара.
– Овде су велики проблеми били рибокрађа и ловокрађа, те је стање било катастрофално – искрен је Горан. – Иначе сам Футожанин, али сам и као дете долазио овде и цео живот сам везан за Јаму, нарочито што много волим да пецам. Онда сам се покренуо и уз доста труда и упорности сам, уз још неке људе, ишао до предузећа „ДТД–Рибарство” које управља Парком природе. Били смо упорни у намери да се то спречи и тако од јесенас имамо чувара који је увео реда.
Како кажу, куцало се на многа врата и у Покрајини и у Граду, као и на друга врата компетентних установа, у покушају да их заинтересују за проблем Бегечке јаме, али је све и даље остало нерешено. Битно је истаћи да Јама није комерцијализована јер су у суштини њени станари против тога. Као таква постоји више од 40 година, а насеље краси 55 кућица. Није било дозвољено даље ширење, а једине ограде које одвајају куће су биле природне. Није дозвољена надградња постојећих кућица, нити градња великих објеката.
Што у сну, то на Јами
На Бегечкој јами живи и некадашњи репортер „Дневника”, сада у пензији, Павле Малешев, који нам је испричао неке занимљиве теме и урбане легенде на којима почива Јама. Али оно што је истина је, како каже, чињеница да, што у сну, то на Јами.
–- Пре само триста-четиристо година Дунав је направио јаму, ту је већ постојало насеље, створивши језеро, које се у најдубљем делу зове Црква и има облик пасуља – прича Малешев. – Кад је водостај низак, заиста се могу видети темељи некадашње цркве која је ту постојала и мислим да је то истинита легенда. Мика Антић је често долазио овамо, а имаш и песму Бегечанина Лазара Васића, најбољег омладинца 1947. године, голмана „Војводине” из генерација Вујадина Бошкова. И даље виси овде, на зиду чарде. Не смеју се возити моторни чамци, не сме се пуцати, нити носити оружје, нити правити бука, постоји дневни ред када могу да се раде неки одређени грађевински радови, а када мора да буде тишина. Најлепше је на Јами живети, нешто као мали рај. Не мења се, мирно је место. Не бих волео да се ишта мења, чак и вода стоји ових дана на веома лепом нивоу, зато је риба и кренула. Углавном, што у сну, то на Јами, дођеш и уживаш!
– Идеја је да сачува своју аутентичност и изворност, мислим да је прелепа и има посебну душу, само што, нажалост, осим нас који смо ту, нико нема осећаја да реши проблем с којима се суочила – каж наш саговорник. – Ко воли да пеца, нигде лепшег места нема, одлично је место за пикник, излазак у природу. Лично је користим као оруђе, да одвојим клинца од компјутера, интернета и телевизије. Када смо овде, то нико не спомиње, цео дан нам је испуњен другим активностима на отвореном, у природи: пецањем, веслањем, купањем, вожњом чамцем...
Како каже Горан Урукало, цела прича је спала на неколико ентузијаста који стално нешто гурају јер је такође један од проблема што једна институција газдује водом, друга викендицама и чардом, а трећа обалом. Стога би требало, између осталог, покушати увезати те институције или одредити једну, која би се у потпуности посветила ревитализацији Бегечке јаме.
И. Бакмаз
Фото: В. Фифа
