Миодраг Миша Близанац, музичар, хуманиста, наставник друштвених предмета у ШОСО „Милан Петровић”, диригент инклузивног мешовитог хора „Исон”, оснивач Удружења „Вера, љубав, нада”, Фондације „Филипус”, истоименог едукативног салаша у Шајкашу, вокални солиста и победник на бројним фестивалима, отац троје деце – написано је уз предлог још једне личности из нашег, новосадског, „комшилука” за конкурс „Херој улице”, у организацији листа „Дневник”, „Новосадске телевизије” и „Колор прес групе”.
– Ако се то назива хуманошћу, онда је хумано, али ја сматрам да је то нормално – каже Миша Близанац. – Верујем да би неки други људи, кад би себе на тај начин дали, много више урадили. Верујем да су људи добри. Ја сам хришћански опредељен човек и та хуманост није само ради хуманости него ради човекољубља, али да се види дело. Искрено, ја рад с децом доживљавам као живу литургију. Кад измамим осмех, загрљај, пољубац од деце, то је најсрећнији део, а да ли сам успешан, не знам. Задовољан сам. Кад човек даје, много се боље осећа и храни неке ендеме у себи, који му додатно дају снагу кад падне.
Миша себи не даје право на пад и за њега, каже, не постоји изгубљена битка. У том смислу за њега постоје само дуге стазе. Искрени људи, поглед у очи, испружена топла рука... – то је нешто што воли, а деца су за њега најчистија прича. „Свако ко је бар једном био у прилици да чује наступ хора “Исон”, зна због чега је овај човек заслужио да буде прозван херојем” – последња је реченица образложења пријаве за конкурс „Херој улице”.
– Мислим да је то што смо сви заједно успели да урадимо с хором „Исон” заправо лице Новог Сада, највидљивија чистота коју наш град има – сматра Миша. – У једном тренутку схватио сам да би деца с инвалидитетом и све те маргинализоване групе, као и деца генерално, требало да буду камен темељац за нас, који смо део одрастања те деце претворили у смисао, а тај смисао може да буде само музика.
„Исон” је постао национални хор Србије, изузетно значајан за нашу земљу. Пре него што се запослио у ШОСО „Милан Петровић”, уз оца-свештеника, осамдесетих година прошлог века предавао је веронауку деци која су просила испред цркава.
– Кад сам дошао у Школу „Милан Петровић”, сва та деца су ме дочекала, био сам изненађен, слушао сам речи: „Где си, профо, ми смо твоји стари ђаци...” – сећа се Миша Близанац. – Ја сам се њима бавио и постали смо стварно другари. Док је владао комунизам, седамдесетих и осамдесетих осетио сам катастрофу пада и колективног духа неверовања српског народа, то је мени уткало пут с овом децом. Увек сам волео ту нашу новосадску, „комшијску” причу, непосредност, да се јавим људима. Уз оца сам често имао прилику да присуствујем сахранама људи којима нико није долазио и схватио сам колико у ствари људи не познају једни друге, колико су живели у неким лажним пријатељствима и колико је тај комшијски „филинг” у Новом Саду важан – кад се видимо, да се јавимо, пружимо руку, загрлимо некога, учинимо нешто што боље можемо јер не знаш како се неко осећа. Та непосредност недостаје и мојој деци. Желео сам да код људи изградим потребу да, кад год виде некога с инвалидитетом, приђу и загрле га. Ми често, након концерата, направимо тај загрљај, вратимо се на ту основу давања срца.
Деца одраслима врате тананост
Поред огромне љубави коју је даровао великом броју деце, Миша је поносни отац троје своје, што с разлогом, који није потребно много објашњавати, сматра својим највећим успехом.
– Дивна су то деца, мислим да ће оставити траг у овом граду, а мој највећи успех ће бити ако од њих направим квалитетне људе који ће имати свој избор и сами да се боре за себе – потврђује Миша Близанац. – Деца одраслима врате тананост коју у неком тренутку помисле да су изгубили. Откако имам децу, моја креативност је још већа и сматрам да је лепота коју правим за њих суштина мог постојања. Не могу да опишем како се осећам кад стварам нешто што знам да ће њима пријати. С њима маштам и правим шта они желе, њихову машту покушам да преточим у нешто сврсисходно, а њима занимљиво. На тај начин, тражећи њих, нашао сам себе.
Енергија коју је осетио при првом сусрету с будућим члановима хора „Исон” држи га и дан-данас. Током 15 година постојања имали су 2.500 концерата. Код деце се виде дубока воља и жеља да изађу, изразе се, буду име и презиме, и радост због тога што нису заборављени.
– Пре неки дан смо убројани у десет најважнијих хорова Новог Сада и Војводине, то ми је било нестварно – наглашава Миша. – Ми смо хор који грли, својом сензуалношћу и дубином дотиче свачију душу. Та деца су 25. сенка града, живе нигде, а овде постају имена и презимена која ја представим, наступе... Имамо дете с церебралном парализом које свира хармонику, слепо дете које слика иконе, глуво дете које игра, то су досези који нашим чулима нису блиски. „Исон” је Панонско море које нас окружује, острво с Новим Садом, који има част да буде главни град Европе и хорске музике за особе с инвалидитетом, и ми то јесмо већ десет година. Посебно цвеће у целој причи је то што је, по угледу на хор „Исон” основано 35 инклузивних хорова. Много је добрих прича које радимо. Ја „Исон” доживљавам као своје мале вилењаке.
Миша Близанац је пре неколико година у Русији добио признање почасног академика руске Академије наука за свој рад.
– Мени је било чудно, али и велика част, а они су потврдили да прате то што ми радимо. Чудна ми је било каква титулација, ја нисам никакав господин, већ један обичан грађанин, и мислим да је у тој обичности и нормалности сва суштина нашег постојања. Немаш потребу да се доказујеш међу својима. Нови Сад је у својој суштини град једнаких. Ниједног Новосађанина нисам видео да је прошао поред неког сиромаха, а да му није нешто оставио или бар рекао „Добар дан, како си, јел’ иде посао?...” и слично, и мислим да је у тој спонтаности прави Нови Сад – закључује Миша Близанац.
Б. Павковић
