Вођа Ватрогасно-спасилачког одељења Дејан Барањи, који је предводио први део екипе, каже да су из Новог Сада отишли с три возила којима су могли савладати неприступачне делове Старе планине, а онда се даље кроз шуму провлачили пешке, носећи мању опрему и гасећи ватру. Неприступачан терен је, додаје, доста утицао на то да локализовање ватре дуго траје.
– Било је то доста другачије искуство јер ми овде, на нашем терену на којем радимо, немамо таквих успона, Нови Сад има једино део према Иришком венцу, мада је и то доста блаже него оно са чиме смо се тамо сусрели – објашњава Барањи. – Тамо су врло велике стрмине, а било је доста горивог материјала. Шума је у питању, и то четинарска. Оне горе веома јаким интензитетом па се пожар великом брзином шири даље и гута стабла у секунди. Стога смо најпре направили договор с колегама из тог краја о томе како ћемо радити. С нама су, да не бисмо залутали, ишли мештани који познају терен као свој yеп. Они тачно знају која стена се налази на којем месту, где је које стабло, долина, пут и томе слично, и доста су нам помогли својим знањем. Плус, радили су на том терену с нама и помагали да угасимо све.
Барањи објашњава да је неколицина кућа била на путу ватре те су биле угрожене, па су најпре штитили њих, а после гасили шуму да би спречили већу материјалну штету. Како каже, због једне од кућа којима је претила ватра остали су на терену до 22 часа, не желећи да је оставе незаштићену. Штета је велика, додаје Барањи, јер се површина која је горела мери у хиљадама хектара. Наш саговорник истиче и да њихове колеге из Трговишта, с којима су ишли на терен, нису сумњале у њих зато што су из равнице.
Тимски рад
Ватрогасац-спасилац Ћорђе Јеринић објашњава да је органзација током целе акције била веома добра, те да им је, без обзира на то што је то њихов посао, било веома драго што су помогли и заштитили Стару планину од ватрене стихије.
– После сваке интервенције, кад знате да сте помогли некоме, осећај је фантастичан, а поготово сада када смо ишли на терен који нам је био непознат – наводи Јеринић, и додаје да је њихов колега Дејан Барањи бринуо о њима, млађим ватрогасцима, као да су његова деца. – То је био мој први шумски пожар. Од старијих колега, али и свих осталих, доста тога сам научио. У таквим ситуацијама и на таквим теренима научи се како се гаси велики пожар, који је већи и јачи од нас по пет до десет пута кад захвати дрво од 20-25 метара висине. То је велико и ново искуство које су нам они пренели. У таквим тренуцима је у глави једино да се држимо плана и поштујемо тимски рад како је и наређено и како смо се организовали. Да пазимо једне друге и чувамо се.
– Нема ту много места страху, морате да размишљате хладном главом, да гледате око себе и водите рачуна о томе кроз какав предео се крећете, пазите да се нико не повреди, не заостаје, да контактирате једни с другима, да не идете сами – наглашава Дејан Барањи. – Није ми то био први пожар, али не могу ни да се похвалим великим бројем шумских пожара, који се много разликују од других. Има искуства, али сваки пожар је за себе. Можете унапред знати каква је ситуација, али морате да је пратите јер увек може доћи до нежељених околности.
Прву екипу новосадских ватрогасаца сменила је друга, која је заједно с целим тимом који су, осим њих и мештана, чинили и припадници Жандармерије и шумари, спасла огроман комплекс шума на Старој планини.
В. Бијелић
Фото: С. Шушњевић
