Миша Димитријевић, Ђорђе Натошевић, Исидор Бајић, Младен Лесковац, Михајло Полит-Десанчић – нека су од имена људи који су становали у њој, а оставили значајан траг у историји Новог Сада. Том списку господе с пуним правом треба додати имена три жене - Милеве Симић, Зоре Вучетић Стефановић и Виде Вулко Варађанин, које је виши кустос Музеја града Новог Сада Ивана Јовановић Гудурић представила на недавно отвореној изложби у Збирци стране уметности под називом „Женска страна Грчкошколске улице“.
Бавећи се истраживањем заоставштине тих трију жена које се чувају у градском музеју, Ивана Јовановић Гудурић открила је појединости из њихових живота и схватила да им је много тога заједничко.
– Осим што су живеле у Грчкошколској улици, заједничко им је да су све три допринеле развоју женске грађанске културе крајем 19. и почетком 20. века – прича Ивана Јовановић Гудурић. – То није било нимало једноставно у оно време. Жене нису имале проступ образовању, биле су економски несамосталне и од њих се очекивало само да буду добре супруге, мајке, домаћице. И када говоримо о утицајима из Европе по којима је било пожељно да жена има грађанске манире, не смемо сметнути с ума да је и то било прорачунато да се покаже да супруг припада грађанској класи. У том смислу су њих три направиле велике помаке када се узме у обзир друштвено окружење. Свака је на свој начин начинила искорак у том правцу да постану грађанке. А бити грађанка значи стварати своју биографију, радити на развоју својих потенцијала и појављивати се у јавности.
По речима ауторке изложбе, мора се ипак признати да ниједна не би успела у томе да нису имале подршку породице.
– Све су имале почетни културни и друштвени капитал да крену да се развијају у том смеру, без чега би било тешко било коме, а посебно жени да се пробије у друштву – напомиње Ивана. – У датом окружењу, њих три формираће животни стил који ће дискретно одступити из општеприхваћеног женског статуса. Милева Симић је завршила Српску учитељску школу, која је до тада била доступна искључиво мушкарцима и предавала у Вишој девојачкој школи, и не само то. По ступању на дужност са 17 година одржала је говор што је, поред тога што је била једина жена међу предавачима, било незамисливо. Зора Вучетић је предводила девојачка удружења, која су била новина у женској социјализацији, а Вида Варађанин је упркос обичају да девојке након удаје као музичарке не наступају јавно, наставила пијанистичку каријеру. Милева се касније почиње бавити и књижевношћу, пишући и објављујући новеле и приповетке. Зора се окреће хуманитарном раду, предводећи након Првог светског рата Добротворну задругу Српкиња новосаткиња.
Трима дамама било је заједничко и то што су биле савременице, с тим што су Зора (1876–1946) и Вида (1871–1957) биле Милевине (1859–1946) ученице и животи су им били испреплетани на различите начине, али се њихове судбине ипак и разликују.
– Милева се као учитељица није удавала, за разлику од друге две – напомиње Ивана. – Већина учитељица па и Милева се нису удавале, јер је бити учитељица у оно време значило да таква жена уједно не може бити мајка и супруга. Вида се удала са 17 година и имала једну кћерку. Зора се такође удала, али није имала деце. Све три су биле награђиване у областима којима су се бавиле. За приповетку „Ретка срећа“ Милева је добила новчану награду од Матице српске, а носилац је ордена обе краљевске породице за књижевни и педагошки рад. Она се и кроз свој књижевни рад бавила темама као што су односи у породици, стереотипи о женама и слично.
Све три биле су истакнуте чланице Добротворне задруге Српкиња новосаткиња, једне од женских организација које се појављују у то време, којима је кроз ову изложбу дата посебна пажња јер су одиграле важну улогу у креирању женске грађанске културе. Међу њима истиче се Вида која је била члан управног одбора задруге. За време Првог светског рата задруга је формирала привремену болницу у згради данашњег Средњошколског дома и Вида је ту била врло ангажована. Одликована је 1916. године Сребрном значком Црвеног крста монархије. Након рата наставља хумантирни рад кроз активности Месног одбора Црвеног крста, чији је била председник извесно време. Док је предводила ту организацију саграђена је зграда која је и данас седиште Црвеног крста у Новом Саду. Кроз добротворне догађаје које је организовала, повезала је своје две велике љубави и поља деловања – музику и хуманитарни рад. Са Милицом Моч, важном музичком фигуром у Новом Саду, оснива женско музичко удружење какво није нигде постојало на територији Југославије. На првом такмичењу југословенских хорова у Београду освојиле су прво место и добиле Златну лиру, дар краља Александра Карађорђевића и она се чува у музеју.
За Зору Вучетић, Ивана Јовановић Гудурић каже да је била прави пример активисткиње у данашњем смислу речи. Још у родитељском дому Зора започиње рад у неформалним женским удружењима, да би касније постала активни члан многобројних организација и иницијатива. За њу се каже да нема женске организације чији није била члан. Постухумно јој је 1986. додељена повеља Савеза удружења бораца НОР-а САП Војводине, у знак захвалности за допринос спасавању и лечењу новосадске деце и омладине из логора Шарвар у Мађарској, у периоду од 1942. до 1944. године.
Зорица Милосављевић
