То је потес који обухвата и такозвану Нову Детелинару (северно од Улице Корнелија Станковића), где, уз неколико изузетака, приземних кућа више и нема. Мало градских насеља може се поредити с таквим темпом градње вишеспратница какав је захватио тај део града у последњој декади прошлог века и првој деценији овог, када је на тим парцелама подигнуто стотинак вишеспратница.
Иначе, насеље Детелинара основано је после Првог светског рата, а име је добило по детелини засејаној на неизграђеној површини. По налогу Градског одбора, баштовани Јовановског краја (како се некада то насеље звало), били су обавезни да на свакој половини површине коју су заузимали, засеју детелину. После косидбе, тамошњи становници продавали су детелину војсци за исхрану коња. На данашњем простору касарне „Мајевица“ био је војни гарнизон. Услед такве „стратегије“, временом се лева страна данашње Руменачке улице, а некада такозваног Пирошког пута, потпуно зеленела од засада детелине.
Између 1925. и 1927. године градске власти су поделиле око 500 плацева те су ту почеле да ничу куће за породично становање. Испочетка их је највише било у делу ближе „граду“, отприлике на потесу између данашњих улица Бранка Бајића и Јанка Веселиновића. Касније, како је и појава дивље градње узимала маха, Детелинарци су се на све мањим плацевима настањивали ка периферији.
Уочи Другог светског рата, 1937. и 1938. године Градски одбор донео је одлуку да се насеље назове Ивањданско, али назив није заживео, на шта је нарочито утицао скори почетак Другог светског рата. Детелинарци су славили Ивањдан, као и Јовановска црква. Тако је и данас. Црква је никла тик поред Средње уметничке школе за дизајн „Богдан Шупут“, а ударени су и темељи будуће црквене општине, на углу улица Корнелија Станковића и Јоакима Вујића.
Детелинару су одувек насељавали нижи слојеви становништва, а дуго је то било стециште радника, надничара и сиротиње. Ни данас није другачије јер Детелинара деценијама махом слови за радничко насеље.
У Улици браће Могин 2 налази се Центар за нове медије „куда.орг”, независна организација која је основана 2000. године. То је и једина зграда на Старој Детелинари која има јавни карактер простора, у чијем су оквиру, осим Центра, и Клуб за одрасла и старија лица и МЗ Раднички, Пошта 21113 и огранак Градске библиотеке „Коста Трифковић”.
Један од програма тог центра, који је произашао из дугогодишњег истраживања културе и јавног простора, јесте дугорочни пројекат „Локалне политике и урбана самоуправа”, који је 2012. покренут с организацијом с локала – Групом за концептуалну политику.
„Пројекат је посвећен јачању цивилног друштва на начин ревитализације локалне самоуправе, пре свега анализом (де)мотивације грађана за укључивање у процесе одлучивања и удруживања на локалном нивоу“, каже оснивач Центра Зоран Пантелић.
Додаје да пројекат представља изградњу модела оснаживања удруживања грађана у сфери становања, а то су скупштине станара. „Настојимо да ојачамо њихове капацитете у погледу ефективније грађанске партиципације у развоју локалне заједнице и сарадње с органима локалне самоуправе, првенствено с месним заједницама. У склопу тог програма је и Билтен „Станар”, као резултат рада са сарадницима и станарима, који се штампа у тиражу од 20.000 примерака”, вели наш саговорник.
Пантелић каже да је Детелинара специфичан део града, који је иницијално планиран као радничко насеље педесетих година прошлог века у непосредној близини индустријске зоне.
„ Данас, након фундаментаних промена система, привазитације, новог облика пословања и деиндустријализације привреде, Стара Детелинара се налази у потпуно новом окружењу, уз Нову Детелинару, која је потпуно променила демографску и социјалну мапу тог дела града“, напомиње Пантелић.
На Детелинари су две основне школе, „Доситеј Обрадовић”, која је недавно прославила 57. рођендан, и „Светозар Марковић Тоза”, као и Средња уметничка школа за дизајн „Богдан Шупут”. У близини је и стадион ФК „Нови Сад”, као и просторије Спортског друштва „Раднички”, како се некада звао и фудбалски клуб, који је, када је променио име, црвено-црне боје заменио жуто-плавим.
Како каже, то је учињено дефинитивним губитком некада планираног детелинарског парка, као и прекинутом комуникацијом с каналом-шлајзом, који је био и локална плажа Детелинараца.
„Остале су и преживеле велике отворене јавне зелене површине између зграда, што, у поређењу с новоизгрђеним блоковима у осталим деловима града, чини посебан квалитет у урбанистичком плану. Све то остаје као залог комшијама да се са својим сећањима лакше изборе с изазовима у новонасталим околностима“, објашњава Пантелић.
Бројне вишеспратнице изграђене у претходних двадесетак година примиле су и нове станаре. Евидентно је да се популација подмладила и да је деце на Детелинари све више, што је податак који само може да радује.
С. Савић
