Тако су Александра Цонић и Софија Симић, родом Суботичанке, са пребивалиштима у различитим градовима, одлучиле да своју радионицу „Сликај и циркај“ претворе у путујући караван штафелаја и боја, често се одлучујући за највећи град у покрајини.
Можда би друго име радионице могло бити и „На пола пута“. Како год је именовале, ма у ком простору до перфекције организовани двочасовни скупови и до четрдесетак људи, никада преко тог броја, због жеље за максималном посвећеношћу сваком понаособ, увек су награђене највишом оценом од оних који су осетили атмосферу и дух стварања уз њих.
Важно је рећи да се многи враћају чаролији сликања по Александрином и Софијином рецепту, опуштено, уз осмех и по који гутљај доброг вина, чаја, шта ко воли.
– Недавно смо прославиле други рођендан, што обећава да ћемо трајати. Није само идеја пресудна за опстанак, већ и добра подела радних задатака. Да се зна ко је задужен за набавку материјала, уговарање простора, а ко ће са осмехом охрабривати каткад несигурне почетнике – каже Александра, више но добра у комуникацији са људима.
Тематски оријентисана, од сусрета до сусрета са новим идејама, од Пикаса, увек непресушним извором инспирације за импровизацију, Ван Гога, од „Звездане ноћи“, Фридиног аутопортрета, „Вриска“, све до тренутно актуелних платнених врата украшених Новогодишњим венчићима, радионица је чудесни вид ослобађања од стреса, посебно у доба пандемије коронавируса, а додатно, радови настали на дружењу остају аутору као успомена, можда чак дар драгој особи.
– Неретко нам се пријављују парови, мајке и ћерке, речју, сродне душе, углавном аматери који желе да осете четкицу у руци, да експериментишу. Својеврсна је то игра бојама, прожета музиком за опуштање. Узимајући у обзир време у којем живимо, прошириле смо рад и на онлајн радионице – додаје Софија, једнако важна карика на путу до успеха прве радионице оваквог садржаја код нас.
Од књижаре до кафеа или, пак, пажљиво бираног винског раја, од сусрета уживо, преко онлајн сликања, до приватне радионице за уже друштво по позиву, за овај вид дружења потребна је само попуњена пријава, која се налази на њиховом сајту.
Креативност у неформалној атмосфери је оно чему тежи цео тим радионице „Сликај и циркај“.
Нису само Александра и Софија заслужне за то што је радионица „СиЦ“, како је скраћено представљају, упркос недоумицама и стрепњама, живи. Ту су и Марина Станић, екстерни члан, духом најмлађа, инструкторка злата вредна, која је прва открилила врата ка проширењу тима.
Исидора Тасић, попут најмањих лоптица скочица које лете до неслућених висина, увек је на услузи, ипред, уз, иза штафелаја, ма шта требало, свима улива сигурност.
Уна Алексић је другачија од осталих. Критички настројена, сурово искрена, увек даје реални суд о свему. Онај је драгоцени члан тима, глас разума, кочница која не да да се исклизне из форме, да се никада не одступи од почетне идеје.
Под геслом „небо је граница, сликањем грејете душу, а циркањем тело и нема зиме“, између два сусрета, здушно се труде да обезбеде све што је потребно за испољавање креативности по њиховом концепту. За сваког учесника обезбеђују сликарски пакет, који подразумева платно, акрилне боје, тацну за боје, сет четкица, најлон за заштиту радне површине, убрус. Мисле о свему, до најситнијег детаља.
И док Софија Симић, оснивач својеврсног бега од стварности, инстаграм маг и папарацо који бележи готово све тренутке са радионица, Александра Цонић, први инструктор „Сликај и циркај“, осим што највише слика, одговара на све поруке, чак и у четири сата ујутру, што сведочи о максималној преданости послу, пре свега о поштовању према потенцијалним учесницима радонице.
Напослетку, то је савршен спој жена које обећавају добар провод и, што је је најважније, обећање увек испуне.
В. Хајдин
