Зато би било добро упознати рад каћког сликара Душана Кондића, који деценијама ствара уметничка дела инспиришући се својим завичајем, као и војвођанским пределима.
Његов таленат препознат је у раном детињству, односно у првом разреду основне школе, када се преселио из свог родног места Подови код Санског Моста у банатско село Нови Козарци. Још тада је волео да црта на задњем папиру свеске, па су школски другови врло добро знали коме да се обрате када им је била потребна помоћ на часовима ликовног. Иако му је прве смернице давао чувени сликар Здравко Мандић и тако га научио како треба да уради перспективу, он тих година није сматрао да је сликарство нешто озбиљно, већ је желео да буде песник.
- Написао сам песму “Очи моје мајке”, коју сам рецитовао у сеоском дому на прослави 8. марта - присећа се наш саговорник. - Било ми је симпатично, јер у том тренутку нисам био код мајке која је остала у завичају, па сам песму саставио по сећању. После су ми рекли да то ништа не ваља и да се не римује, па сам тада изгубио храброст да рецитујем.
Служећи војни рок поново је исказао своју способност и враћао се старом занату, те је тако настало прво његово уметничко дело које је надахнуто Толстојевим романом “Рат и мир”.
- На тој слици представио сам свашта, ратне догађаје, људе и страдања - истиче Кондић. - То се свидело мом командиру чете и онда ме је активирао да креирам зидне новине. Највише сам стварао за себе, али и за остале, јер су ми углавном тражили да сликам портрете жена или деце.
Након што је отишао из војске, купио је потребан прибор за сликање и наставио да се бави својим хобијем. Како је каћки сликар завршио машинску школу, није имао пуно знања о техници, врстама боја и материјалима. Упознавши се са људима који су у међувремену постали академски сликари, тада је научио више, читао је књиге и часописе, те се и на тај начин усавршавао.
- Пробао сам разне технике, али сада сликам само уљаним бојама - каже Кондић. - Мени, па и осталима, оне највише одговарају јер се споро суше па онда могу лакше да наставим. То је доказано најбоља техника јер стотинама година слике нису пропале. Сада многи користе и акрилне боје, али то је тек ново. Питање је шта ће бити с тим сликама за, рецимо, 200 година.
У почетку се доста добро сналазио, па је после повратка са посла успевао да слика више сати током дана, али рад у фирми и касније покретање приватног бизниса утицали су на каћког уметника да привремено престане да се бави сликарством. Након одласка у пензију, он се максимално посвећује својој уметности, а најчешће то чини у раним јутарњим часовима.
- Ујутру сам најактивнији што се тиче свих послова и сматрам да је то најделотворнији део дана за све људе - открива Кондић. - Сликање је за мене захвално јер се може, поред тога, размишљати и о нечему другом. Ако сам раније скицирао слику, ја је после само дотерујем. Обично не сликам у послеподневним часовима, али када је реч о некој озбиљнијој слици, онда се потрудим да сликам и увече.
Живот сликара у нашој земљи је углавном тежак, а сви који планирају овим хобијем да се баве због новца, не иду у добром смеру. Према речима каћког сликара, не цене сви ликовну уметност, јер многи доживљавају уметничка дела на платну само као декоративни предмет.
- Слика је, ипак, уметничко дело које треба нешто да покаже, а онај који је посматра мора нешто да види и осети - наглашава Кондић. - Нарочито волим пејзаже јер они бележе један део природе који је дочаран у јединственом тренутку. Догодине тај предео не изгледа тако, јер је на том месту никло неко дрво, грана је скраћена или је ток реке промењен.
Наш саговорник каже да не практикује сликање пејзажа уживо, већ као већина уметника, фотографише моменат у природи који му се допадне, а у свом компјутеру чува призоре које ће у једном тренутку пренети на платно. Он тврди да је у прошлости имао потешкоћа током сликања, нарочито код портрета, јер је приликом стварања сваки детаљ важан, па тако наглашава да је на овој врсти слике најважније да се добро ураде очи и усне.
У својој колекцији тренутно има више од 40 слика, а да их није продавао и поклањао број би био знатно већи. Осим пејзажа, Кондић воли на платну да представи неку историјску тему или догађај из детињства. Тако су му најдража дела “Мој одлазак из родног краја”, као и “Светац у кући мојих родитеља”, на којој је представио родитеље како седе у кући и дочекују славу, а Свети Никола је већ иза њих, присутан у просторији. На столу је све што треба да буде припремљено, вино, кољиво, свећа, док је ентеријер аутентичан па су приказани сећија, шпорет “смедеревац”, сандук за гардеробу, полица и шиваћа машина.
- Док сликам, трудим се да унесем сваки детаљ колико год могу – истиче Кондић. – То бих препоручио и млађим уметницима, јер слика мора да буде жива и да исприча неку причу, попут романа или песме. Ако желе озбиљно да се посвете овом занату, требало би стално да сликају и да су заљубљени у оно што раде.
А.Чегар
