Тада је схватио да имамо благо због којег људи из различитих земаља долазе по грађу за своје архиве, а истовремено дошао до фрапантних закључака, као што је, рецимо, призор никад отворених књига с краја 19. века.
– Сви ми, кад прошетамо овим градом, схватимо колико у ствари ништа не знамо о њему – сматра Зоран Кнежев. – Наш град је пун интересантних грађевина и људи, а о причама и да не говорим. Кад сам дошао до одређених сазнања, као и сваки новинар, кренуо сам „по ивици ножа” – да пишем о томе што највише занима читаоце, слушаоце и гледаоце.
Биле су то теме из прошлости града о којима се до сада мало писало, пикантерије и анегдоте, попут оних које често траже
да им исприча – како је градоначелник Новог Сада ошамарен у чувеној кафани „Бела лађа” или о гардијском официру српске краљеве војске, који је у српској униформи у време Аустроугарске монархије дошао да проси сестру Исидора Бајића.
Ипак, кад једног од ових летњих дана у Новом Саду, уз кафу у башти локала, слушате Зорана Кнежева и имате утисак да не постоји ситница из прошлости града за коју не зна, осврнете се около и констатујете да се у рано преподне локал постепено пуни и да је много оних који, признајемо, неуобичајено лето проводе овде, поставите питање, зашто да не, како су то Новосађани некад проводили летње дане?
– Као што више ништа у Новом Саду није исто, тако ни лета нису као што су некад била – с осмехом одговара он, а мисли и речи му „путују” у другу половину 19. века и појаву железнице у нашем граду. – Увек волим да кажем да је тешко замислити путовања раније, зато што није било путева. Права је уметност била отићи и од села до села или до града, а неке даље дестинације да и не помињемо. Доласком железнице, то је постало лакше.
Прве забелешке о излетима Новосађана говоре да су популарне биле Футошка шума, ко-ја се простирала до данашње касарне „Арчибалд Рајс”, као и Рајина шума, на потесу од данашње Кванташке пијаце, преко дела куда сад пролази Канал ДТД и према Каћком путу. И Каменички парк је увек био интересантан. Кад је реч о даљим дестинацијама, Новосађане је занимао обилазак манастира, а имућније су привлачила монденска светска одмаралишта, претежно бање. Многи не знају да је између два светска рата, због Јодне бање, и Нови Сад био изузетно развијен бањски центар. А Штранд је био и остао место на које су Новосађани одлазили ако нису имали могућност за одлазак на море или било где током лета. Постојали су и тзв. швимшули, односно школе пливања, те су људи и ту проводили летње дане. У годинама након Другог светског рата постају актуелна друштвена одмаралишта по Хрватском приморју.
– Звучи како звучи, али волим да кажем – Новосађани и Београђани су изградили Хрватско приморје – вели Кнежев. – Моји родитељи су, рецимо, почетком шездесетих година прошлог века купили кућу на Цресу. По њиховим причама, јадранска острва тада била су пуста. Наравно, улагало се у ту област из целе некадашње Југославије.
Б. Павковић
