Кисач, мирно село вредних домаћина

КИСАЧ: У Кисачу је довољно да проведете само пола сата и да се уверите у то да у овом селу, настањеном претежно словачким живљем, влада мир и спокој.
kisac SSUS
Фото: Dnevnik.rs

 Злуради ће вам рећи да је то због тога што последњих година целе породице одлазе у Словачку, али није то првенствено из разлога што „матица зове”, него су разлози економске природе, дакле исти они који многе, нарочито младе људе, широм Србије, приморавају да се „трбухом за крухом”, отисну у друге крајеве.

Травњаци пред кућама су уредно подшишани, а стабла окречена. Они који то још нису урадили, труде се од раног јутра да заврше послове јер ближи се Ускрс, а такав празник ваља у реду дочекати.

Један од оних које смо затекли да вредно пред својом кућом уређује околину је и Јан Ожват. Некада је држао сервис за јапанска возила, али однедавно се определио за то да у Новом Саду отвори продавницу резервних делова.

“Та мирноћа о којој говорите слика је и прилика данашњег Кисача, места које полако пада у заборав. Бар седамдесет процената овдашњег становништва упућено је ка Новом Саду. Некада смо имали две банке, а сада је ту само пошта. Породице одлазе за бољом зарадом, све је више оних са само једним дететом. Ја их имам четворо, али одавно су прошла времена када је у школи било по три одељења на словачком језику с по тридесеторо ученика”, каже, не скривајући сету, Јан, који разоноду, као бивши фудбалер „Татре”, проналази у дружењу с осталим ветеранима на оближњем игралишту локалног клуба.

 

О кулену други пут
На разочарање бројних читалаца, кулен у овом тексту није споменут. Не због тога што нас на помен тог осведоченог словачког специјалитета потенцијални саговорници нису довољно озбиљно схватили, или зато што су нам рекли да се права укусна прерађевина од меса и алеве паприке данас може пронаћи још само у приватној радиности. Не, разлог је једноставан: тај деликатес заслужио је да му се посвети барем исто оволико простора, те ће о кулену бити речи другом приликом.

 

Кисачани с којима смо разговарали слажу се да су најпознатија спортска имена из њиховог села фудбалер Милан Степанов и његова мајка рукометашица Ана Пиксијадес.

Посетили смо и Основну школу „Људовит Штур”. Школско двориште је препуно уредно паркираних бицикла, најчешћег превозног средства у том селу. Љубазно нас је, у одсуству директорке Ане Возар која је у друштву неколицине колега била на стручном семинару у Словачкој, примио секретар школе Раде Ковачевић.

“Имамо довољно простора, лепу школу, али недостају нам електронска учила јер су компјутери у данашње време једноставно неопходни у извођењу наставе. Муку мучимо и с наставничким кадром, пошто није лако наћи квалитетан кадар на словачком језику, али се довијамо. Помаже нам Матица словачка, која почетком сваке школске године донира по школску торбу првацима који наставу похађају на словачком језику“, каже Ковачевић.

Из оближњег вртића чује се цика и граја. Малишани под будним оком својих васпитачица јурцају по дворишту. Недалеко од њих примећујемо човека који фарба дрвену ограду. Реч је о раднику „Радосног детињства” Јовану Срнки, који је задужен за одржавање.

Нисмо срели старију особу која нам се није љубазно јавила. Манири прохујалих времена и те како се осећају у Кисачу. Уочи повратка, одлучили смо да попијемо кафу у локалу тик поред игралишта „Татре”. Понуда точеног „козела”, светлог и тамног, натерала је део екипе да се предомисли, па чак и када нам је љубазна конобарица Кристина Хрћан, иначе студенткиња психологије, рекла да чувено пиво „не стиже директно из Словачке”.

С. Савић

Фото: С. Шушњевић

EUR/RSD 118.1687
Најновије вести