„Прича почиње у Данској, али је у уској вези с овим поднебљем, одакле сам отишао пре више од 20 година и где ме је душа поново довела“, прича власник и идејни творац клуба Јосип Милетић, познатији као Јоца.“Три године сам овде, имам од чега да живим, али нисам навикао да не радим, таквог сам духа. Познајем доста људи из света моторизма, дуго сам у томе и тако се догодило све ово.“
Различите идеје увелико се роје. Јоца има у плану да из „Викинга” потекну хуманитарне акције, да буду уприличени разни догађаји, дружења, као и књижевне вечери. Свако је добродошао, та енергија запљускује већ у башти клуба. Свако може и да постане члан клуба. Чланску карту на лицу места добија ко жели, услова нема, или је можда боље рећи да је услов – бити човек отвореног срца.
„Када се спомену мотораши, прва реакција већине људи буде негативна и у том погледу желео бих да разуверим људе“, износи Јоца своје мишљење.“Бајкер је свако на мотору, од обичног човека до доктора. Ни на једном мото-скупу није се догодило да се потуку. Они се напију, али се веселе, помажу једни другима.“
Јоца се кретао по мото-скуповима у Данској и Немачкој, тако да те госте, његове другове и познанике, можемо очекивати и овде. Једна група младих из Данске Јоци се већ најавила током Егзита наредне године.
Бајкерска прича не траје цео његов живот, као што би се могло закључити по досадашњим редовима. Истина, почела је од малих ногу, али прекинута је једним падом који је могао имати кобан исход. Њих двојица тадашњих дечака, срећом, избегли су, како Јоца каже, две смрти.
„Два аутомобила су нас промашила и тада сам рекао себи да нећу више никад на мотор. Међутим, када сам отишао у пензију, каже мени шогоров брат: „Хајде сада купи мотор, пусти браду и иди да се возиш.” Ја сам то буквално схватио, као прави Босанац“, с осмехом додаје. „Повратак у свет мотора догодио се 2010. године и од тада сам успео још четири пута да паднем.“
Умеђувремену се развео, има двоје деце, која у Данској имају и своје животе, а живот тамо је, каже, суров кад си сам.
„Шта можеш – да шеташ, гледаш ТВ, кишу, вежбаш и тако укруг. Сви фамилијарни, затворени у своје домове, сасвим други начин схватања живота. И вратио сам се, односно сада 90 одсто живота проводим овде“, каже он.
Богата и разнолика биографија, видимо, стоји иза нашег домаћина и целе приче, а логично, и свестраност. Јоца је аутор четири књиге, својеврсне аутобиографске новеле: „Добро је”, „Тамо недалеко”, „Небо изнад” и „Матер ветру”, а једнога, вероватно скоријег дана, оне ће бити преточене у једну.
Још једна склоност, присутна од малих ногу, му је фотографија. Осим пејзажа, делова Новог Сада и снимања венчања, тај хоби га је 2007. године одвео право на Филмски фестивал у Кану, где је имао прилику да упозна те светске звезде. Анегдоте с њима немогуће је побројати.
Фотографија му је донела и награду нашег листа 2015. године. У питању је једна „Данска дуга” на ауто-путу јер фото-апарат је увек спреман, поготово за несвакидашње призоре и чудне пејзаже.
Б. Павковић
