Док сам читала састав намирнице, дете је, имитирајући мене, узело друго чоколадно јаје. Покушавајући да разазнам ситна слова и да у исто време водим рачуна да син не направи неки инцидент, испаде ми слаткиш из руку и нестаде испод рафа. Ухватим да се смејем, а он, наравно, и даље без проблема држи своје и креће да се осмехује, али онако дечје… да га сви чују. И шта ћу?! Не могу тек тако отићи. Клекнем, а дете у још јачи смех.
Е, сада нас гледа читава радња. Покушавам да дохватим јаје, кад гле чуда: проклетиња се откотрља и нестаде још даље… Син се и даље смеје, њему је ова представа са мамом у главној улози бесконачно занимљива.
Шта ћемо?! Дођемо нас двоје до касе и саопштим продавачици шта се десило. Мислим се, само им ја недостајем у тој гужви и хаосу. Међутим, с друге стране насмејана жена каже: „Будите без бриге, ја ћу то решити. Довиђења и пријатан дан!”
Слађана Аничић Илић
