Кроз тај пројекат млади ће научити како се прави филм, али и савладати одређене социјалне вештине које ће их спремити за даље кораке у животу. Програм се одвија кроз радионице једном седмично, а координатори пројекта на радионице често доводе стручњаке из области филма и психологе.
– С младима смо почели да радимо у фебруару, сад смо већ у фази конкретних идеја и стварања сценарија за филм, и надамо се да ћемо све завршити до краја јуна – каже координатор пројекта Алекса Станишић. – У пројекту учествује 11 младих, на које сам заиста поносан јер су изузетно инспирисани, а мојој партнерки у пројекту Алиси и мени на тај начин дају мотивацију да креирамо што бољи програм за њих. Видим да имају велику жељу да укажу на то како се насиље понекад погрешно промовише и желе тако нешто да спрече, имају сјајне идеје за филм, али за сада не можемо да их откривамо.
Филм ће трајати 10 до 15 минута, млади ће се, осим сценаријског дела, опробати и у глумачким водама.
– Све што буду направили, биће њихово у потпуности и с филмом ће радити шта год желе – објашњава Алекса. – Ако буду желели, на крају ће моћи да постану неформална група, пријављују се на конкурсе, пишу пројекте... Највише бих волео да постану удружење за борбу против вршњачког насиља, а пројекат је ту да их подстакне да виде шта заправо могу урадити кроз активизам и жељу за променом у друштву.
Иако нимало позитивна, ипак је значајна чињеница да и међу учесницима пројекта „Нећу да...” постоје они који су прошли кроз неку врсту вршњачког насиља.
Тема о којој треба више причати
– Вршњачко насиље постоји у школама, али и међу млађима, баш као и на факултетима, колико год чудно звучало – истиче Алекса Станишић. – Реч је о специфичној теми о којој би требало да се учи и да се што више о томе разговара. Ми немамо довољно новца да, рецимо, реализујемо емисије о томе и непрестано обучавамо младе, али ако наша садашња група буде имала вољу и могућност, заиста ће моћи да направе талас нових генерација које су спремне да мењају ово друштво.
– Како је време одмицало и боље смо се упознавали, постали су отворенији. Алиса и ја смо се запитали над чињеницом да су млади, који су то преживели, на први поглед изузетно позитивни, а заправо имају и неку другу причу. Велики број њих је доживео електронско насиље. Тешко је чути све то, али на крају је мотивишуће јер знамо да сад имају прилику да то изразе и пошаљу изузетно значајну поруку против насиља. Да будем искрен, и ја сам доживео вршњачко насиље и сматрам да би требало што више разговарати о томе. Наши учесници ће имати задатак да раде и анкете, тако да ћемо чути још искустава. Свако иза себе има другачију причу – размисли пре него што осудиш. Мала реченица може много лошег другоме да учини, размисли желиш ли некоме да улепшаш дан или га погоршаш – поручује Алекса Станишић.
Б. Павковић
Фото: Програм „Нећу да...”
