Најпре су организоване спортско-витешке дисциплине у којима су се заинтересовани надметали, а потом су посетиоци уживали у културно-забавном програму и наступума кудова, песника, гуслара, диплара и звуцима фруле, тамбуре и двојница. Традиционално, за љубитеље крајишке музике припремљени су и наступи крајишких група, али и естрадних певача који певају ту врсту песама.
Циљ манифестације је, према речима културне организаторке манифестације, Ранке Срдић Милић, да „у духовном поробљавању које је тренутно у свету тренд” сачувају идентитет, регионалност, наслеђе и културу Срба из Крајине.
– Ово нам је мост са завичајем. Ови људи су данас пуни задовољства, амбијент и локалитет им храни чула, поготово кад чују ову песму. То је нешто што су они у суштини – казала је Ранка. – Радује нас што има млађих, изгледа да се будимо из наше учмалости, а доста људи је дошло из дијаспоре, чак имамо такмичара из Перта, Аустрије, Немачке... То су све људи које вуче зов ове манифестације. Они планирају своје годишње одморе спрам датума одржавања Збора.
Највећа атракција и овога пута било је такмичење у кошењу траве. Мушкарци одевени у народну ношњу надметали су се у томе ко ће најбрже, али и најквалитетније покосити траву на тамошњој парцели. Стручни жири бирао је и оцењивао „поткашање” и сложеност откоса, чистину покошености, брзину која доноси највише бодова, али и народну ношњу у коју су обучени. Међу такмичарима био је и Ново Тешић, који је родом из околине Шипова, али већ годинама живи у Новом Саду. Како каже, воли да дође на Збор због тога што он чува њихову традицију и обичаје, а уједно је и прилика за дружење.
– Последњих година нисам се такмичио, имам здравствених проблема, али сам дошао да видим могу ли да се опробам опет са овим младим снагама и екипама – прича нам Тешић. – Нисам се нешто посебно припремао јер не могу због болести. Иначе сам раније знао по цео дан да косим да би појачао кондицију како бих косио и издржао парцелу без другог наоштраја. Тако су наши чукундедови, дедови, прадедови косили, а ми нећемо да дамо забораву традицију.
Док се припрема за косидбу објашњава нам да је Буковац место које их подсећа на завичај јер је бреговит, а ливаде сличе онима у Босни.
– Овај камен, или брус како га наши косци зову, потиче из Гламоча – показује нам ову алатку Ново Тошић и додаје да је он некада „водио 50 косаца за собом”. – Људи су ми нудили трактор за њега, али га нисам дао, а ни нећу. Толико је вредан. Он је био дупло дебљи, видите колико се стањио, али може он још 50 година да бруси косу, треба га чувати. Носио га је велики косепаша.
В. Бијелић
