Па још са Маријом Вегер, мојим недостижним узором. Млађи не знају да је и за кошаркаше бивше Југославије била и остала ненадмашна - објашњава Јанина Казимјера Тереза Соболевска Драгојевић, која је дрес репрезентације Пољске заменила за “Вошин”. Од 144 кошаркашице СФРЈ, била је 15. на листи стрелаца, једина странкиња. Давала је по утакмици просечно 18 поена, често и 25 у доба без тројки. Респектабилно.
- Чим сам стигла у Нови Сад позвао ме је чувени кошаркаш и тренер, касније селектор женске репрезентације Ладислав Демшар, који ме је видео у Мађарској кад сам играла против “Војводине”, а познавао је мог мужа. Нисам висока, тек 168 центиметара, мада су тад изразито високе биле само репрезентативке Русије. За кошарку је важно да си брз, окретан, знаш да се поставиш и зауставиш противника без фаула. Висока играчица ухвати лопту, дода мени на пола терена, а ја Марији која је већ под кошем и одмах убаци. Тад су само спортске новине бележиле утакмице, а о женској кошарци писало се јако мало. Прва моја утакмица на телевизији била је 1972. у београдском “Пиониру”. Мој муж је код куће гледао и причао ми да је коментатор рекао да за “Војводину” игра Драгојевић Нина, пореклом Пољакиња. Нисам ја пореклом Пољакиња. Ја сам Пољакиња. До данас чувам слике са те утакмице. Радовала сам се што ћу наставити да играм и у клубу учим српски, али у свлачионици чула сам само мађарски, матерњи мојих колегиница. Нема странца који се може похвалити да је српски учио од кошаркашке краљице Марије Вегер.
А Нина је стигла као зрела играчица са 28 година. Пре тога је Пољској безброј утакмица играла за два одлична клуба родног Познања, три пут њен тим је био државни шампион и више пута је наступала за сениорску репрезентацију.
- Спорт ми је зацртао судбину. Било ми је 13 година кад је у мој женски лицеум дошао тренер познатог познањског клуба. Пријавило се 50 девојчица, а нас три смо направиле каријеру. Тад се играло тешком, кожном лоптом, медицинком, коју сам у почетку једва држала. Годину касније, позвана сам на припреме јуниорске репрезентације. Срећа без краја, а требало је да идем на припреме, а не да играм. Сад је другачије. Тад је спорт био љубав и страст, а данас је све новац.
У Нови Сад је дошла 1971. због Бранислава Драгојевића, кога је упознала на турниру у Сигетвару.
- Дан пре пута спаковала сам ствари и отишла у провод. Вратила сам се кући, обукла тренерку и заспала. Родитељи су били на одмору, бака ме будила и гунђала: „Није доста што си у ситне сати дошла кући, а сад, уместо да путујеш, спаваш!“ Имала сам пола сата до поласка воза - сећа се Нина. - Тад почиње комична трка са много преседања и перипетија. Клупске другарице су ме сатима чекале и кладиле се да ли ћу стићи.Ту је са кошаркашима “Војводине” био привлачан момак обучен у италијанску мајицу, јер су тад Југословени ишли у Трст по модерну гардеробу. Венчали смо се у Пољској. Нисам имала амбиције да будем богата, живела сам скромно. Кад сам дошла, купила сам “Багат” машину и себи сашила трудничку хаљину. Пре рођења сина поднела сам захтев за држављанство јер је југословенски пасош био услов да са децом путујем до мојих родитеља. Држављанство сам чекала целу деценију. Жао ми је што није дозвољавано двојно па сам се морала одрећи пољског.
Нина живи са сећањима јер је понела документа, дипломе, значке… да се подсети младости и завичајног Познања, старе престонице њене Пољске.
- Добила сам 1983. посао у новоизграђеном Спенсу и ту радила четврт века. Тата је био економиста, финансијски директор. Тад није било компјутера, папире је доносио кући, целе ноћи рачунао, платне листе писао оловкама различитих боја. Говорила сам себи : “Нина, никад нећеш радити што и он“. Са 50 година положила сам испит, добила лиценцу самосталног књиговође и била шеф рачуноводства. Као мој тата. Са 12 година стажа у Пољској и 34 у Србији отишла сам у пензију.
Увек говори да је по папирима Српкиња, у души Пољакиња, али наглашава да је најважније бити човек. С нежношћу се сећа добрих времена кад су се људи саосећали са другима.
- У време хиперинфлације, 1993. године, директор Железница Пољске, моје бивше фирме, слао ми је пакете конзерви, чоколаде, сапуна. Нисам се стидела да суботом на пијаци продам вишкове и дођем до новца. У Пољској сам последњи пут била 1997. године, кад ми је умро отац. Тамо ме нико није чекао. Изгубила сам везу са породицом. Брат је млад умро. Не знам ни да ли је сестра жива.
Нину боли заборав. Не зову је из пољске амбасаде, за Пољаке није Пољакиња. У недавно изашлој књизи о 100 година кошарке Познања једва је поменута. КК “Војводина” је заборавио играчице које су уткале своје животе у успехе тима. И тамо и овде странкиња. Живи са сећањима уз своју драгоцену свеску, где чува све битно за њену каријеру и исечке из новина. Уредно је бележила колико је кошева дала и коју оцену на утакмици добила.
- Шта очекујем у 79. години? Помажем мужу, који је више од две године у инвалидским колица, и стрепим над здрављем и транзицијском судбином своје деце.
Јелена Стаменковић
