Кад знам да не морам да устајем рано, иако цео град око мене рано устаје; кад знам да не морам никуд да идем, да се спремам и журим, а цео комшилук мора да навлачи радно лице испијајући кафу; кад решим да изађем и прошетам се са псима, а новосадске улице полупразне, чује се само силна машинерија која прави и излива бетон у темеље и стубове... Милина!
Недеља је послужила за превртање по стану, премештање из дневне у спаваћу, покоју кратку шетњу и брзински одлазак до продавнице. Довољно.
А нерадни понедељак ми је запао као предиван пролећни дан – идеалан за генералку по кући и дворишту, благо ушинуће у врату, чворове око лопатица, кочење у лумбалном делу, натекла стопала од неудобних гумених чизама, уз покоју огреботину по шакама од орезивања. Опет вам кажем – милина!
Напуњених батерија, одморна и орна, спремна за све нове изазове, бацих се у сад већ традиционално пешачење до посла и ето ме за тастатуром, јер како да не поделим импресије о нерадном понедељку? Кажем вам, најбољи дан!
Леа Радловачки
