Како каже аутор, реч је о песничкој књизи о Сремским Карловцима и Стражилову, о прошлости и садашњости тог чувеног амбијента српске духовности и писмености, о карловачким светињама, о Гимназији и Богословији, о Капели мира, о песницима и уметницима – гостима Бранковога кола, о чесми „Четири лава“ и карловачким изворима, о берби грожђа, винарима и бермету, о куглофу, о Дворској башти, о карловачкој пијаци и сватовима, обичним људима и свакодневици тог несвакидашњег културног и животног простора.
Испевана је у форми терцина, која је веома ретка у српској поезији, а у савременој готово незаступљена. У нашој поезији јавља се повремено код Тина Ујевића и, нарочито, Алексе Шантића, те код Вељка Петровића, а у модификованом облику и код Симе Пандуровића и Владислава Петковића Диса.
Књига је плод вишедеценијског прожимања и свакодневног песниковог додира са Сремским Карловцима, њиховом особеном лепотом и мистиком. Започиње песмом „Годишња доба“, а завршава „Дворском баштом“, где обе терцине сликају природне мене и „дивна чуда“ кроз која Сремски Карловци пролазе четири пута годишње.
Циклус „Стражиловски портрети“ доноси четрдесет песама посвећених песницима и уметницима с којима је Ненад Грујичић делио сремскокарловачко и стражиловско искуство на Бранковом колу и шире, а који су напустили овај свет, док се у „Сремскокарловачким кажама“ налазе стихови посвећени чувеним именима из дубље прошлости Карловаца, попут Лукијана Мушицког, Алексија Радичевића, Павла Марковића Адамова и других.
