Ново насеље - град у граду, ил га волиш или не

У намери да поправи структуру Сателита, који је имао све карактеристике радничког кварта, те да га повеже с Телепом, настало је насеље по мери човека, са становима који ће обезбедити квалитетан и функционалан живот на периферији.
Novo naselje - po meri Novosađana Foto:Dnevnik.rs/ S. Šušnjević
Фото: Ново насеље - по мери Новосађана Фото:Дневник.рс/ С. Шушњевић

Иако од 1992. године званично носи назив Бистрица, по старом српском селу које се појављује на мапама из 16. и 17. века, његови становници га радије и даље зову Ново насеље.

Високо цењено у тадашњој стручној јавности као најуспешнији пример урбанизма великих стамбених насеља у Новом Саду, добило је квалитетно изграђене јединице ниске спратности с функционалним ентеријерима, на савршеној међусобној удаљености, много зелених површина, најмодернију школу и обданиште, огранак Градске библиотеке, атомска склоништа, Дом здравља, Геронтолошки центар, робну кућу – такорећи све што ће задовољити потребе суграђана, будући да га од центра града дели око шест километара.

Тај најмлађи део Новог Сада данас броји више од 40.000 становника и питање је да ли је након проширивања, рушења и надградњи остао најбоље конци­пиран у архитектонском погле­ду. Међутим, већина тамошњих становника слаже се да је идеално место за живот, са добром аутобуском везом са свим дело­вима града, зеленим површинама, клупама, доста продавница... Како кажу, Ново насеље или волиш или не...

Фото: Ново насеље у изградњи  Фото: Фејсбук страна Старе фотографије Новог Сада

„Последње зграде које га одвајају од Ветерника јесу оне вредних научних радника са становима од 30 квадрата: интелектуална елита брани Ново насеље“, каже Владимир Козбашић Пећинко из Студентског културног центра. „У лето 1980. доселио сам се у Улицу Каће Дејановић. Пошто су неимари пробили рокове, у септембру су виши разреди кренули у школу „Никола Тесла”, а нижи у „Борис Кидрич”, сада „Милош Црњански”. Добро је што смо сви били нови. Прелазећи сваког дана тих 800 метара или километар, као ђаци-пешаци Бранка Ћопића, имали смо прилику да се добро упознамо. У тек изграђеној школи, која се прве године звала једноставно „Ново насеље”, није било много мојих вршњака,прво само један осми разред, а онда два.“

Прве су 1979. подигнуте зграде у Улици Чакија Лајоша, која данас носи назив Булевар Слободана Јовановића, и високе куле, између којих је касније смештена робна кућа. Осим њих, полицијске станице и једне продавнице на Путу партизанских база, није било ничег.

Фото: Булевар Јована Дучића,фото: Дневник (С. Шушњевић)

„Дуго година једина веза с центром била је „двојка”, која је у повратку ишла около, преко Сателита. Када сам био нервозан и журио кући, сишао бих код „Југоалата” и често стигао до стана брже него бус до моје станице“, додаје он.“ Кад си с Новог насеља, научиш да будеш одговорнији и да се потрудиш око оног до чега ти је стало. У средњој школи сам увидео да Лиманци стално касне јер „имају каде”, док је с нама увек било лако реализовати договоре.“

Генерација без иједне културне установе у локалу била је далеко продуктивнија него данашња, што се највише огледало у спорту везаном за клуб „Младост” и музици.

„Најпре сам упознао екипу окупљену око Жељка Томића, а после тога Гагу из „Вриска генерације”. Годиште 1973/74. повезано с групом „No speed limit”, у којој је певао Згро, било је добар „roadcrew” нама из „Атеист репа”. Кад би се појавили на нашим концертима – а долазили су редовно – изгледали би као да су изашли из спота „Suicidal tendencies”. Хардкор, за разлику од кратко подшишаних Лиманаца у мартинама.


Децентрализација културе

О потреби културних садржаја на Новом насељу причало се још осамдесетих година прошлог века. Изградња културног центра првобитно је планирана на месту садашњег Светосавског храма, на углу булевара Јована Дучића и Слободана Јовановића, а затим је било речи да ће у ту сврху бити адаптиран напуштени објекат старе ранжирне станице. Међутим, та идеја до данас није остварена. По анкети Удружења „Ново културно насеље”, у којој су учествовала 1.174 испитаника, 98,6 одсто грађана потпуно је сагласно с тим да је том делу града потребан културни центар. Тим поводом обратили су се Департману Факултета техничких наука за архитектуру и урбанизам, који је ангажовао четири студента треће године Сценске архитектуре, технике и дизајна да, у координацији с асистенткињом Драганом Вилотић, израде идејни пројекат. Основни концепт био би мобилни културни центар од три елемента: киоска К-67, ауто-приколице и монтажно-демонтажног практикабла, да би се лако преносио на пет локација на Новом насељу за извођење концерата, ди-yеј сетова, филмова, изложби фотографија, предавања...


Главна места окупљања били су некадашњи кафић „Денис”, а сада „Dream team” у Душана Даниловића, алтернативни „Yo”, пицерија „Ало” и атомац иза робне куће, који је остао за­памћен по андерграунд свирци 1996.

„Навикао да некуд мораш да идеш, ођеданпут си имао нешто пред прагом. Били смо поносни на то што остали долазе у наш комшилук“, каже Пећинко.“ И сада „Ало” видим као нуклеус око којег се врти млађа генерација која чини „Ново културно насеље”. Нажалост, уочавам да је, као и све велике урбане делове града, и овај захватио тренд малолетничког насиља. С Насељем сам се растао 2009. организовавши за крај изложбу о 30 година нама драгог места за живот и отишао даље.“     

        С. Милачић
 

Како се живи на Новом насељу?

Thumbnail

Илија Шкундрић, председник кућног савета:

„Ново насеље се од осталих делова града разликује по обиљу зеленила. Овде живим откако сам дошао у Нови Сад 2000. године и немам намеру да се селим. Оно што је генерално лоше у граду, лоше је и овде. Више корпи за отпатке и чешће пражњење контејнера не би било наодмет.“

Thumbnail

Јованка Демер,пензионерка:

„На Новом насељу живим 14 година, откад смо продали кућу у Петроварадину. У то време сам само овде могла да купим једнособан стан, и то на 13. спрату. Како протиче време, све је боље, имамо тржни центар, пекаре, дом здравља... Комшије су дивне и брину о мени као о својој мајци.“

Thumbnail

Драгица Ракита,пензионерка:

„Има много зеленила, а продавница мали милион па уопште немам потребу да идем у град. Додуше, немамо биоскоп, позориште ни базен, али нам зато саобраћај са четири аутобуске линије омогућава да брзо стигнемо у било који део града. То је за нас пензионере предност.“

Thumbnail

Марија Богдановић,пензионерка:

„Од 1984. живим овде и одговара ми што инвалидским колицима готово свугде могу да уђем, а тамо где нема рампе, изађу запослени из продавнице па ме послуже. Смета ми једино што се с пешачких стаза не чисти снег па сам приморана на то да идем улицом.“

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести