Ово су речи сестара, рођених Новосађанки Мине и Дуње Бошкан, девојака које ходе светским модним пистама и граде глумачку каријеру у највећој филмској индустрији на свету – Боливуду.
Следећи тај и такав лајт мотив, након Новог Сада, Петроварадина, у ком су одрасле и провеле тинејyерско доба, као и Велике Плане где су такође живеле, обреле су се и стварале до сада у Бангладешу, Индији, Тајланду, Непалу, Турској, Италији, о земљама које су обишле, да не говоримо. Кажу да им је такав приступ животу, донео „живот у свим бојама дуге“ – разноликост, надоградњу, отвореност, допуну, толеранцију, боље разумевање ближњих што је проистекло из наученог разумевање других цивилизација.
Помало смо постале ”зависнице од осећаја” да када се пробудиш ујутру знаш да је све могуће, каже Мина Бошкан и додаје да је исти животни мото близак и њиховој мајци Весни с којом чине несвакидашњи и свој трио.
Нема граница ни оквира, наставља Мина и додаје да им је такав однос према животу понајвише донео храброст, упорност, одговорност да саме кроје сопствене животе и дао им крила да се отисну у непознате крајеве и у сваком створе дом.
Јер дом јесте тамо где је породица, закључује Мина.
Кажу да су тако, пратећи жеље срца, стигле до незамисливих открића и ушле у свет нових спознаја и сазнања. Такав је био и одлазак у Бангладеш, где живе и раде у последње време. Кренуло је од филма „Живот у дуги“ у ком је Мини била поверена главна улога као првој Европљанки у тамошњој филмској индустрији. Следили су партнерство у првој интернационалној агенцији за уметничке таленте, затим професионална подршка модној сцени Бангладеша... У свет моде и глуме нису ушле случајно. Од најранијих дана, кажу, су на сцени. Да ли су то фолклор, аматерска глума и школа глуме, радио емисије за младе… Тек сцена им од малих ногу није била страна.
Уз мајку Весну која је била активно ангажована у медијским кућама, радио и ТВ студији су им били као играоница, те је из свега тога сасвим природан био њихов избор да уђу у свет моделинга и глуме. А прапочетак свега, како кажу њих две, јесте наш, новосадски “Дневник”, у ком је бака Марија провела радни век.
Са смешком додају да је захваљујући томе „Дневник” био у њиховој кући на столу чешће од слаткиша.
Нашој баки и мајци Марији Бошкан, којој је данас рођендан, дугујемо захвалност на пренетој упорности, предузетничком духу и вери у живот јер то јесте нашу породицу одржало и усадило непоколебљив борилачки став који уз креативно презивљавање, чини све нас баш оваквима какви смо, додају све три.
Пре неколико месеци због сезоне монсуна у Бангладешу направиле су паузу у снимању и обреле се на Копаонику.
Чудан сплет животних околности, како само најбољи сценариста Живот, може да напише и изрежира, довео нас је на обронке Копаоника,каже Мина.
Убрзан темпо дешавања нас је, каже у наставку наша саговорница, и хвала му на томе, подстакао да узимемо предах и да се састанемо саме са собом, видимо докле смо стигле и осетимо шта даље. Сплет непредвиђених животарија нас је довео, а природа и потенцијали Беле Реке су нас задржали. Ово место је у уској вези са нашим давнашњим жељама и давно насталим идејама - изградња виртуелног моста - WEB – west-east -bridge.
Бангладеш је на све три оставио дубок утисак. Кажу да је то земља у којој се задржала људскост у пословању, по чему се сигурно разликује од већине остатка света.
Бангладежани имају другачију динамику од наше - нигде не журе, причају Мина и Дуња.
Како су рекле у наставку, посао је саставни део живота, стога га не одрађују и не јуре на нове задатке.
Воле то што раде и задовољни су са оним што имају. Имају захвалност према животу, а и послу. Воле га и поштују. Не кукају. Ходају исправљено и поносни су. Задовољни и захвални. Спремни на прихватање промена и новина поготово ако их доноси неко ко разуме и поштује њихов начин живота и рада. Живот у њему је непрестана авантура. То јесте најгушће насељена земља, али нема нервозе мада никада ниси сам, што је можда чудно у почетку, но лако се свикне и навикне јер су људи добродушни, искрени и искрено насмејани, поручују сестре.
У тренутку прекида рада у Бангладешу, у току је било снимање филма „Златни тренутак“ у ком Дуња има захтевну улогу.
Прекид је настао услед времена, прича Дуња.
Сада смо осмислиле, а то здушно и проактивно желимо, да наставак снимања или други део филма буде у комплету урађен у Србији, додаје наша саговорница.
Звучи сјајно, зар не? Индија у Србији на заједничком интерконтиненталном мултимедијалном пројекту младих визионара без граница. Филм је спортска прича о неодустајању, подршци, веровању, борби - а ми јесмо из спортске породице. Ја сам се карактерно, а и изгледом врло лако снашла иако је за мене то на почетку била сасвим нова и веома захтевна спортска и екстремна дисциплина - пењање на стене. Прича је изван простора, а опет веома везана за успон кроз савлађивање себе, прича Дуња.
На Копаонику их је затекла вест да је Минин филм номинован међу десет најбољих на међународном фестивалу у Раџастану. За номинацију Мина каже да је то за „њихов трио само један корак у потврђивању одабира пута које су све заједно направиле“.
Када говоре о свом раду и животу, Дуња и Мина неизоставно у причу укључују и мајку Весну. Најчешће себе називају триом. А тако и јесте.
Нас три живимо и радимо заједно - пријатељи, партнери, критичари и ослонац, кажу Миња и Дуња.
Јачина и слобода у нашем односу нам, како су рекле, дају снагу да се боримо за остварење наших жеља и испуњење живота смисленом авантуром која у коначном поретку увек има интенцију да се дели, помаже, удружује…..
Премисао која нас стално води јесте да је јака и здрава породица исто што и срећан појединац у друштву, које расте и развија се. Можда звучи као пропаганда, али то код нас и јесте тако - ми то пропагирамо. Уживамо у сваком дану, учимо непрестано и радујемо се стално, поручиле су Мина и Дуња.
У сарадњи с младом, квалитетно и савремено образованом екипом продукцијске куће из Мумбаја било је истинско задовољство изнети, у конкуренцији од 2.000 интернационалних филмова, наш INK Bloot film, јер смо сви били спремни на изузетне напоре да би остварили своје снове, каже она и додаје да српска креативност и сналажљивост и у Бангладешу и у Индији итекако долази до изражаја као и стално присутна свесна спремност да, захваљујући преживљеном, доживљеном а и наслеђеном можемо у трену импровизовати и одговорити на најнеочекиваније изазове.
То јесте нешто што нас умногоме разликује од многих других, како би рекли ”пропер” нација. И по нама то јесте наш изузетан квалитет који само треба брендирати и знати како га пласирати, поручује наша саговорница.
У оба ова филма њих две задржале су свој идентитет и порекло, на које су, кажу, јако поносне с искреном жељом да Срба тамо има више посебно у Боливуду једној од водећих светских продукција, иако је наша јавност мало упозната с том чињеницом.
То је за нас био сјајан начин и прилика да презентујемо нашу Србију и одужимо јој се - јер Србија то заслужује, кажу углас сестре Бошкан.
Зорица Милосављевић
