Колико се данашња култура разликује од негдашње?
– Прво морамо да видимо колико има неписмених и „пинк описмењених” грађана, а онда да се запитамо зашто смо подлегли тим манирима. Али и који су нам приоритети. Књига је производ људског духа. Током пандемије коронавируса, прво су пустили у рад киоске са храном. Стога сам на прозору књижаре истакао информацију да ми продајемо храну за душу. Па неко воли ћевапе, а неко књиге. И имали смо људе који су желели да улажу у себе.
Да ли сте се школовали за књижара?
– Нисам се школовао да будем књижар, али се овим послом бавим преко 50 година. Са неких 18 година основао сам Студентски културни центар, а након трогодишњег вођења, нашао исходиште у књизи. Ово ми је трећа књижара, а прву сам отворио давне 1979. године у Фрушкогорској улици, када сам донео и стари заборављени обичај, а то је да вас, када улазите, не дочекују за тезгом и питањем: „Шта треба?”. Мишљења сам да треба пустити људе да истражују.
Који је најзначајнији период у вашем животу?
– Имам троје деце, па је сигурно њихово рођење једна од највећих радости које човек може да доживи. Сад су они велики, своји људи и имају своје породице. А како време пролази, све више долазим до закључка да је у животу веома битна солидност. Никада никог нисам покушао да преварим, јер сматрам да је битно какав сте човек према другима. То је мој успех.
И. Бакмаз
