У року од двадесетак година фудбал је у Новом Саду прошао трновити пут од аматерског омладинског до готово потпуно професионалног спорта.
Клубови као „Војводина” (српске оријентације) и „Новосадски атлетски клуб” (који је окупљао један део новосадских Мађара) остварили су завидне резултатске успехе у најелитнијем фудбалском такмичењу Краљевине Југославије.
Увидом у „Службени гласник Новосадског лоптачког подсавеза” и дневни лист „Дан” можемо утврдити који су фудбалски клубови са територије Града Новог Сада, непосредно пред избијање Другог светског рата, учествовали у лигашким такмичењима „Новосадског лоптачког савеза”. То су били „Војводина”, „Јуда Макаби”, „Новосадски атлетски клуб”, „Раднички”, „Текстил”, „Трговачки”, „Рапид”, „Ливничар”, „Железничарски атлетски клуб”, „Славија”, „Југославија”, „Гвожђар”, „Дунав”, „Напред”, „Истра”, „Зрињски”, „Јелачић” и „Новосадски фудбалски клуб”.
Фудбал као важан феномен друштвеног организовања често може истраживачима да пружи кристално јасну слику o дешавањима у друштву. Злогласан предзнак приближавајућих невоља била је одлука Управе клуба новосадских Немаца, С.К. „Рапид” од 27. марта 1941. о иступању из „Новосадског лоптачког савеза” и прикључивању новоснованом „Немачком фудбалском савезу Бачке”.
Вихор Другог светског рата надвио се над Новим Садом у априлу 1941. године. После краткотрајног отпора југословенске војске, мађарска ревизионистичка армија заузела је престоницу Дунавске бановине 13. априла 1941. године. Уследила су убиства, хапшења, пљачке и протеривања са циљем стварања режима националне неравноправности. Све сфере друштвеног живота биле су погођене политиком победника. Фудбал као спорт широких народних маса није могао да избегне диктат победника.
У Историјском архиву Града Новог Сада налази се докуменат који нам много говори о циљевима и намерама окупаторске политике према националним заједницама и спортским друштвима у Новом Саду. У првој тачки овог документа побројани су клубови који су добили дозволе за рад: „Новосадски атлетски клуб” (Újvidéki Atlétikai Club), „Новосадски желесничарски атлетски клуб” (Újvidéki Vasutas Atlétikai Club), „Toреквеш” (Törekvés), „Новосадски фудбалски клуб” (Újvidéki Futball Club), „Спорт Клуб Дунав” (Duna S.C.) и Спорт Клуб „Рапид” (Rapid S.C). Јасно се види да на овом списку „недостају” неки од најуспешнијих и најпопуларнијих предратни фудбалских клубова у граду. Нема „Јуде Макабија” који је у свом раду окупљао новосадске Јевреје, нема нјтрофејнијег клуба „Новосадског лоптачко подсавеза” С.К. „Војводина”, а такође нема ни С.К. „Радничког” који је у свом раду окупљао раднике и људе социјалистичког политичког усмерења. Из оваквог потеза може се закључити да је дозвољена активност само оним клубовима у које су власти имале поверење да неће својим радом штетити намерама окупатора и новоуспотављеном стању.
Другом тачком већ спомињаног документа решено је питање поделе фудбалских средстава између активних фудбалских клубова. Kлубовима који нису наставили рад одузета је целокупна имовина која је постала предмет опште отимачине. У то време председник. „Војводине”, Бранко Миловановић овако је описао дешавања тих дана: „Нажалост, сaмо мало тога успео сам да спасим јер ми је глава била у торби. Десетак највреднијих трофеја закопао сам код моје сусетке у башти, у Улици ‘Златна греде’. Добро сам проценио да фашисти код старице, која је сама живела, неће много вршљати. Ти пехари су цео рат провели под земљом и то једино што сам успео да спасем. Сада су у Војвођанском музеју. Сва остало је пропало и уништено”. Војводина као српски национални клуб нашла се на посебном удару окупатора. Идеја да је у некој форми наставила да живи током окупације је благо речена произвољна и нетачна. Опрема, пехари и архива клуба су развучени и нестали а затим су услдила убиства чланова управе, навијача и играча.
Тачком три овог документа решено је питање прерасподеле спортских борилишта у Новом Саду. Заједничко игралиште С.К. „Јуда Макабија” и С.К. „Војводина”(„Карађорђе”) додељено је „Новосадском атлетском клубу” који је добио и део опреме и средстава ових клубова.
У само три тачке на једном листу хартије прецртана је фудбалска мапа Новог Сада. По ослобођењу 1944. године неки клубови којима је по доласку окупатора рад био забрањен обновили су своју активност док су готово сви клубова који су играли за време окупације морали да обуставе свој рад. Преживели чланови, играчи и чланови управе на челу са др Костом Хаџијем, Ђуром Живићем, Бранком Миловановићем и Александром Каназиром иницирали су обнову рада клуба већ у јесен 1944. Још једном после страхота рата, Војводина се подигла из пепела и постала моћни клуб али то је већ нека друга прича...
Петар Ђурђев
