Љубав према играма с папиром појавила се још кад је Јелена имала пет година. Она је тада играла игру „танграм”, која подразумева склапање геометријских форми у облике животиња и људи. Након тога, с око 15 година, посвећује се оригами-техници и учи како да вештином савијања једног папира добије жељени облик. Пре око три године Јелена је завршила Факултет техничких наука, Одсек за архитектуру и урбанизам, и почела да одушевљава Новосађане својим необичним креацијама од висококвалитетног папира.
– Прво што сам направила био је јелен, и то сам урадила само из љубави према геометрији, али људи су се одушевили па сам наставила – каже Јелена. – Тог јелена нисам ни пласирала у јавност нека три месеца, али људи су ме натерали да објавим на друштвеним мрежама. Одлучила сам да наставим то да израђујем, чисто да видим колико могу напредовати, да се надоградим и да видим реакције других, што је на крају прерасло у општи хаос (смех) и помаму за геометријским фигурама.
„Одлучила сам да наставим то да израђујем, чисто да видим колико могу напредовати, да се надоградим и да видим реакције других, што је на крају прерасло у помаму за геометријским фигурама”
Јелена открива да ју је одувек занимала геометрија те да је на факултету веома заволела предмет Нацртна геометрија, а игра с геометријским облицима ју је довела до огромног успеха.
– Чак и ја сам се одушевила кад сам први пут направила облик јер ми је било фантастично како нешто од папира може бити толико стабилно – наводи Јелена. – Трик је у томе да је троугао најстабилнија геометријска форма и само је битно спајати равне површине троуглова и ломити их. Онда се добија стабилна форма коју готово ништа не може уништити.
У првој фази Јеленини радови били су папирне скулптуре у облику разноразних животиња, што је уједно и оно што Новосађани највише воле и траже. Осим дивних поклона за најдраже, Јеленини занимљиви папирни украси красе и ентеријере појединих новосадских ресторана и кафића. Због непрестане жеље за новим и другачијим, Јелена није стала само на папирним скулптурама животиња.
– Увек сам се трудила да пређем у архитектуру са скулптуром, да је повежем, те сам правила велика огледала у која сам уметала папирне облике пирамиде, yепове или светла – објашњава она. – Правила сам и абажур за оригами-лустер. Углавном се трудим да убацим нешто ново, а стакло и светло су ми сада најзанимљивији.
Због необичности својих скулптура, склопила је бројне сарадње и до сада направила велики број занимљивих облика, а за „Нови Сад – Европску престоницу младих” такође је направила две невероватне сценографије. Једна скулптура је била висока 1,7 метар, а недавно је и за тржни центар „Променада” израдила 120 центиметара високог змаја. Осим тога, људи често поручују и неке персонализоване ствари, попут логоа за фирме. У зависности од осмишљавања конструкције, величине и материјала, Јелени је некада потребно неколико дана, а некад и неколико месеци да би реализовала жељени пројекат од папира, што за њу представља велики изазов.
– У будућности планирам да будем сценограф – открива Јелена. – Истичем се по томе што сама осмишљавам своје дијаграме. И мени све представља веома велики изазов јер никад не знам како ће нешто да изгледа на крају, али, срећом, испадне добро. Да то буде тако, помаже ми моја професија те могу сама да поставим конструкцију и да пронађем све начине за реализацију плана. То је, просто, једна наука којој нема краја.
К. Ивковић Ивандекић
