Нисам смела да одговорим, свако за своје нека одговара, али људи се данас, нажалост, служе свим и свачим и не размишљају о квалитету – речи су Планинке Вишковић која се тим занатом бави више од 50 година, током којих га је усавршила, истакла се својим радовима, како у Новом Саду, тако и у иностранству, што је приказивала и на бројним ревијама.
Занатска прича Планинке Вишковиħ почиње када је имала само 16 година, тачније 1966. године. Она је тада дошла из села да би сасвим случајно почела да учи баш тај занат. Стриц, који је ценио њену упорност, брзину и спретност, „прогурао” ју је до мајстора. Ипак, било је проблема када је требала кренути у школу Ученика у привреди у Браће Рибникара јер е од 1.200 ученика она била једина која је хтела да учии за крзнара, због чега нису могли да оформе разред. Тада је имала среће јер је имала, како каже, дивну наставницу Милу Бачкалић која је црпела нека сазнања о крзнарији. Планинку су примили у школу, али је била приморана на то да пола године иде с цвећарима, затим с фризерима и другим занатлијама, чије градиво је такође морала да зна.
– Срећом, мој мајстор је био у Немачкој на специјализацији за кројење астрагана и он је то могао да пренесе. Тада сам „крала” занат, а тад се највише и учи. Ја сам последња генерација која је учила занат две године – открила је Планинка.
Након завршене школе, Планинка се запослила у „Новитету”. Упркос том послу, она је четири године из дана у дан прековремено усавршавала занат код мајстора. Након тога, уследила је пауза због деце, када је наставила да ради у својој кући. Од 1980. године постаје приватник, прво код куће, а затим отвара крзнарску радњу „Вишковић” у Змај Јовиној 4, где се налази и данас, и тиме постаје четврта генерација крзнара на тој локацији.
– Први је био мој презимењак јер сам ја девојачки Стојшић, а био је неки Ђорђе Стојшић. Други је био чика Неца, Дињашки, онда је била Олга Војновић. Сад сам ја, али не знам да ли ће се традиција наставити – казала је за „Дневник” наша дивна саговорница.
Створити и одржати посао поред двоје деце није било лако, а Планинкина највећа подршка био је муж, који је био алатничар. Осим чаролија током стварања величанствених одевних предмета, Планинка је највише волела да одлази на Сајам крзна у Франкфурт.
– Ја сам једна од ретких из Новог Сада који су ишли тамо, поштовале су ме колеге из других градова и земаља, а свашта си могао научити, видети и сазнати – рекла је Планинка, и додала да је Сајам, нажалост, угашен. – Увек сам одлазила на сајмове, пратила сам моду, то је било за мене нешто заиста значајно. Посебно су ме поштовали, као жену, као мајку и као комплет мајстора јер нисам конфекционар па да радим само једну фазу него знам све и поштовали су ме због тога.
Планинка је отишла у пензију 2006. године, али још увек ради и ствара у локалу у Змај Јовиној улици, где од креативности, талента, посвећености и труда сијају бројне бунде и одевни предмети од крзна, а током своје каријере, госпођа Вишковић је правила и ташне и капе од крзна. О детаљима њеног рада говоре поставе, које су извезене и посебне на свој начин.
– Увек сам морала да размишљам јер ниједном приватнику није свеједно шта би се свидело људима, а да није јако скупо, али да је модерно и трајно – објаснила је Планинка и додала да се слабо продаје јер народ нема новца. – Појединци када дођу и виде све ово, мисле да је то преко ноћи стечено, а нико не размишља о томе колико сам ја труда, знања и времена уложила, што је осетила и моја породица. Ипак, највише су се тражиле предње ножице нерца, то је јако захвално за носити јер је нерц из рода видри тако да му вода/киша не смета, чак прија. Једно време су веома лепо ишле нутрије јер се и у мом послу мода мења. Углавном су то све махом животиње које подносе кишу и влагу, а то треба знати и направити.
Екипи „Дневника” је седамдесетогодишња Планинка Вишковић говорила и о начину и процедури израде одевног предмета од крзна, истичући проблем проналаска одређених игала и материјала овде у Србији због чега је често приморана на то да купује у иностранству.
– Кад се направи контура модела, то се кваси, а постоји легенда која каже: „Један литар воде – метар коже, зато су крзнарије богате.” Како да не! Нисам се обогатила, али није то ни важно, важан је дух! – нагласила је Планинка.
– Онда се то развуче, и то се специјалним ексерима куцка, а развуче се по моделу који треба да се ради. Тада облепимо модел траком, а након тога се на ту кожу стави пикерплатно. То је као тил. Онда се то машином или ручно пикира. Ја у последње време стављам вателин на леђа, а ни њега нема овде, а свугде стављам и украсне траке.
Да занати у Новом Саду, нажалост, изумиру, потврђује наша саговорница. Иако њен син зна да ради овај занат и има положен сертификат старих заната, неће да настави да се бави тим послом, што му Планинка Вишковић више не замера.
- Овај занат је веома леп и креативан, али је веома тежак, посебно за жену, мајку. Ми данас радимо и поправке и преправке, и то је неки начин преживљавање. Ипак је наш посао сезонски, а треба платити кирију и трошкове. Очајна сам и жао ми је када помислим да ћу једног дана закључати радњу и отићи.
Крзнарка Планинка Вишковић каже да јој је једно време било жао што нема подмлатка да учи занат, а више није, јер услови за оно што треба нису добри. Сада је касно причати о изумирању заната у нашем граду. Пали смо у засенак Кинеза чије су радње на сваком кораку, а њихова роба, упркос дискутабилном квалитету, има веома ниску цену.
К. Ивковић Ивандекић
