Мирно је било једино у цркви, где се освештавало жито, свећа и славски колач. Но, и по храмовима, макар у предворју, у реду за свећу било је приметно да је некима било најважније да „што пре одраде обавезу” и шмугну.
У пекари је младић тражио славски колач, а када му је продавачица рекла да је требало да га наручи дан раније, лаконски је изабрао једну од погача „која је најсличнија” те ће, ваљда, „одговарати потреби”.
Радно време напрасно је скраћено у многим фирмама те су запослени, како је ко успео, уз договор са шефом или без тога, посао напуштали већ око поднева. На славски ручак свако је морао да стигне јер, „где то да пропусти”.
У складу с могућностима, постављана је и трпеза. Не обазирући се на чињеницу да су упаљена свећа и освештано жито пред иконом довољни, домаћини су се утркивали у понудама. Неки су се држали правила о посној трпези па су рибља паштета, домаћа сардина и чорба, блага и љута, били увод у „пијаног шарана” и хрскаве поткове, уз које се служио пиринач и кромпир-салата. С друге стране, у кућама где не одступају од изреке да „нема боље ’тице од прасице” и где је „најбоља риба – свињетина”, на трпези су се нашле разне мрсне „бомбе”. Заједничко за све био је „слатки програм”, оличен у разним тортама и ситним колачима.
Ко је колико попио сазнаћемо данас када Саобраћајна полиција буде сумирала ноћашњи учинак, а супруге буду препричавале колико је алкохола у себе унела „лепша половина”.
У нади да су и домаћини и гости били задовољни свуда и на сваком месту и да је све протекло без већих инцидената, остаје нам свима да начас предахнемо јер је време празника и слава у пуном јеку.
С. Савић
