Поред кафане и преноћишта, овде се складишти и њихова роба, а као први закупци „Турског хана“ помињу се Атанасије и Коста Тодоровић. Док само трговци са Оријента могу у њему да одседају, како прича Весна Вукојев, кафану посећује и српски живаљ, међу којима су богати и образовани људи.
– Када је 1911. године почела градња здања Матице Српске, на том месту нађен је велики број костура, што је одмах био повод за варошка нагађања – објашњава Весна Вукојев. – Причало се да је ту било турско гробље, а неки су веровали да су то остаци оних који због нерашчишћених рачуна никада нису успели да изађу живи из „Турског хана“.
Први прави градски хотел, данашњи хотел „Војводина“, саграђен је 1854. године на Тргу слободе, а како наша саговорница даље наводи, пре његове изградње, ту од 1748. године ради „Хајлова пивара“, оштећена у бомбардовању 1848. године. Земљиште, потом, откупљује Јохан Ајглер и подиже елитни хотел под именом „Хотел зур Каисерин Елизабетх“, у част супруге Франца Јозефа.
– Овај хотел постао је омиљено место новосадске господе, боема и уметника, а интересантно је да је хотел крајем 19. века имао своје електрично осветљење, док је прва електрична централа у граду отворена 1909. године – открива Вукојев. – Поводом женидбе краља Александра Карађорђевића румунском принцезом Маријом, хотел 1922. године мења име у „Краљица Марија“, у њену част, а посебну живост су донели глумци јер су се представе Српског народног позоришта одржавале у згради „Дунђерсковог позоришта“ у дворишту хотела до 1928. године, када је тај објекат изгорео.
Како Весна Вукојев даље говори, у то време власник хотела је Лазар Дунђерски, а његов наследник Гедеон 1927. године га обнавља, те се хотел сматра најбољим у граду, са 60 модерно намештених соба са топлом и хладном водом. Поред спољашњости, мења се и кулинарска понуда, па је ресторан хотела „Краљица Марија“ познат и по одличној домаћој, али и француској кухињи.
– И данас препознатљива жута фасада хотела, ширине 60 метара, у међуратном периоду имала је у свом саставу парфимерију и текстилну радњу, а са дворишне стране улазило се у ексклузивну „Жуту салу“ – прича Вукојев. – У приземљу хотела била је кафана, центар варошког живота, са билијарским и столовима за картање. После Другог светског рата, хотел је национализован и по трећи пут му је промењено име у хотел „Војводина“, како се и данас зове.
Преко пута хотела „Војводина“, 1893. године саграђен је „Гранд хотел Мајер“, данас зграда Војвођанске банке. Према речима наше саговорнице, ово луксузно здање зида се према наруyбини брачног пара Емерлиха и Регине Мајер, а први забележени објекат на том месту је кафана „Зелени венац“ из 1745. године у кући капетана Саве Николића. Према старим списима, то је пространа зграда са три собе, две коморе и кухињом на спрату, док се у приземљу налази кафана.
Хотел „Централ“ само на разгледницама
Хотел „Централ“, који се данас може видети само на старим разгледницама, налазио се на Тргу младенаца, са фијакер станицом и дивном баштом, која се лети претварала у место окупљања младих који су долазили на игранке. Често су је посећивали и Јермени, који су се окупљали у цркви која се налазила преко пута – објашњава Весна Вукојев. – Овај познати хотел је 1899. године прешао у власништво поште, која је своју нову зграду добила 1963. године, а при томе је стара зграда хотела сачувана, те се и данас може уживати у њеној неоренесансној фасади.
– У Буни 1848. године и ова зграда претрпела је оштећења, па је обновљена 1852. године према пројекту Андреаса Ханера, а 1885. године помиње се као хотел „Кронз“ – објашњава Весна Вукојев. – Првих деценија 20. века нови власник постаје Лазар Дунђерски, а у Великој сали хотела, 25. новембра 1918. године, одиграо се важан историјски догађај, када је одржана Велика народна скупштина присаједињења Војводине Србији, о чему сведочи спомен-табла на овом велелепном здању у центру града.
Како наша саговорница даље наводи, „Гран хотел Мајер“, након Првог светског рата, мења име у Хотел „Слобода“, а у дворишту се 1924. године отвара прва наменски грађена биоскопска сала „Одеон“, по пројекту Августа Најара. Од 1945. године и национализације, хотел ради до 1953. године, када постаје Дом ЈНА, док биоскоп мења име у „Славица“, а затим у „Биоскоп Дома ЈНА“, који се користио до почетка деведесетих година двадесетог века.
– Прави бисер архитектуре међу хотелима био је хотел “Рекс”, који се налазио на месту данашњег хотела „Путник“, у склопу Танурџићеве палате, која је и сама била најмодернија и највећа стамбено-пословна зграда у Новом Саду у стилу Баухауса – прича Весна Вукојев. – Богати трговац Никола Танурџић откупио је овај плац 1931. године, на коме се до тада налазила пивница „Минхен“ и започео градњу. Објекат у ком су планиране радње, станови, биоскоп и хотел зидан је од 1933. до 1941. године, по пројекту архитекте Ђорђа Табаковића.
Хотел је дозидан 1940. године, такође према пројекту архитекте Табаковића, наводи Вукојев, а има 45 соба, опремљених телефоном, уређајем за сигнализацију и радио пријемницима, док је улаз у хотел обложен мермером. Због раста потребе за смештајним капацитетима 1979. године, архитекта Милан Марић успешно заокружује целину палате доградњом новог хотела „Путник“, који и данас ради. У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
Д. Андулајевић
