– Није само љубав према уметности оно што га је издвојило да постане важна личност за културни живот једног града, покрајине и државе – објашњава Ксенија Васин. – Рајко Мамузић био је колекционар и мецена. Колекција коју је даровао Новом Саду сведочи о његовој личности и умешности коју је неговао.
Како наша саговорница даље наводи, Рајко Мамузић рођен је у малом сремачком селу Краљевци пре нешто више од века, а детињство проводи у Сурчину. Након тога, он се школује у Трговачкој академији у Земуну, а у тој професији се прво и запошљава. Преко свог брата Славка, Мамузић у Срему упознаје и Саву Шумановића.
– Извори кажу да је волео да посећује сликара у његовом атељеу недалеко од манастира Привина Глава – говори Васин. – За време Другог светског рата, окренут уметности, Мамузић је добио официрско место у сектору културе и штампе агитпропа Треће југословенске армије. Ту је имао прилику да упозна уметнике своје генерације, тада још младе и неафирмисане, које је рат прекинуо у школовању.
Како Ксенија Васин даље прича, у сарадњи са уметницима које током рата упознаје, након ослобођења Београда и Новог Сада 1944. године, Рајко Мамузић организује изложбе ратног цртежа. После Другог светског рата сели се у Нови Сад, где заснива породицу, док у једном кратком периоду ради и као други секретар Матице српске, а и члан је Управног одбора Фото-кино савеза Војводине.
– Колико важан траг је оставио у културном животу, говори и чињеница да се као управник Завода за заштиту споменика културе посветио очувању фрушкогорских манастира, њиховој евиденцији, утврђивању штете настале током рата, и припреми планова за њихову обнову – наводи наша саговорница. – Својим радом учествовао је у формирању збирки неколико музеја.
Током педесетих и шездесетих година прошлог века Рајко Мамузић пише научне текстове и ликовне критике и полако формира своју колекцију. Како Ксенија прича, по одласку за Београд, Мамузић почиње ближе да се упознаје са уметницима чија су дела нашла своје почасно место у колекцији. Место сусрета и пријатељстава су атељеи на Старом сајмишту, где је био концентрациони логор за време Другог светског рата.
– Током година сакупљања и бирања дела, мењале су се околности за смештај колекције, да би, коначно, 1972. године била основана Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића – истиче Васин. – Поклон збирка отворена је за јавност 1974. године у адаптираној вили породице Радуловић, на почетку улице Васе Стајића.
Захваљујући истрајности и преданости колекционара Рајка Мамузића, Ксенија Васин говори да се Нови Сад са поносом може похвалити делима прве послератне генерације уметника – Александра Луковића, Јована Солдатовића, Зорана Петровића, Милоша Бајића, Мајде Курник, Бошка Петровића, Лазара Возаревића, Ксеније Дивјак, Марија Маскарелија, Петра Омчикуса и других.
– Прошетајте до Васе Стајића 1 и упознајте се са ствараоцима уметности друге половине 20. века – позива Ксенија Васин.
У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
Д. Андулајевић
