– Као водич, волим да застанем на том месту и упитам их за мишљење о Танурџићевој палати: неки су суздржани и не желе да кажу лично мишљење, други пак дипломатски одговоре да се грађевински стил Танурџићеве палате не уклапа у срж архитектуре Новог Сада, а ретки су они који препознају баухаус као својеврстан стил – каже Богданка Илић.
Наша саговорница се осврће и на индустријски напредак и нове тенденције с почетка 20. века и наводи да време пре Првог светског рата није само време економског процвата и повећања националног самопоуздања него се први пут формирају и контрапокрети критични према култури. Она истиче да је на основу тих културно-теоријских разматрања у Немачкој основан савез чији је циљ био спајање уметности, индустрије и заната да би се формирао јединствени немачки стилски језик. Између осталог, циљ је био, како наводи, и рефлектор индустријалаца и инвеститора пребацити из Енглеске у Немачку.
– У наредном периоду велике компаније попут „Балсена” или АЕГ-а, имале су читав асортиман производа, али и архитектуру дизајнирану од уметника из тзв. Веркбунда – објашњава Богданка Илић. – У манифесту 1919. године оснивач баухаус идеологије Валтер Гропијус је објавио основни циљ своје школе и каже: „Крајњи циљ свих уметничких активности је градња! Архитектуру, скулптуру и сликарство треба вратити у ручни рад да би заједнички дизајнирали зграду будућности.” Гропијус не види суштинску разлику између уметника и занатлије. Тиме се може закључити да се баухаус од свог самог заснивања залагао за смео, рационалан и функционалан дизајн. За оне савременике који су се први пут суочили с модерном архитектуром двадесетих година 20. века, нове куће и предмети често су били шок.
Богданка Илић из УТВНС-а прича да је раних тридесетих година краљ Александар обилазио Нови Сад и присуствовао свечаним отварањима значајних институција те да је једна од њих била и зграда Дома трговачке омладине, прекопута зграде Бановине. Она истиче да је Танурџићева палата требало да буде веза између старог центра града, тј. данашњег Трга слободе, и нових грађевина тог доба, као што је Бановина.
– С врха новоизграђене палате власник је бацио чашу из које је пио краљ Александар лично током раније посете Новом Саду – наводи Богданка Илић. – Из тог ритуала требало је да произађе срећа, добро здравље и дуг живот краља Ујединитеља. Веровање беше да би се жеље угравиране у чашу оствариле када би се чаша разбила, што је и био циљ освећења новоградње 1933. године. Међутим, неким чудом чаша је остала цела. Годину касније, током званичне посете Марсељу, десио се атентат. После рата прича се мења. У турбуленцији промене власти Танурџић је окривљен за подмићивање цариника, што је дало конкретно оправдање за одузимање имовине. Ипак, то је нова етапа у историји нашег занимљивог града.
По речима Богданке Илић, назив „Баухаус” заснован је на грађевинским колибама средњовековних катедрала. Она додаје да је из тог разлога задатак свих ученика нове школе био да се упознају са својствима материјала, боја и облика у прелиминарном курсу, а тај, како каже, фамозни курс водио је сликар Јоханес Итен, заједно са својим познатим колегама Василијем Кандинским и Полом Клеом.
– Практична обука резултирала је прототиповима бројних комада намештаја и свакодневних предмета, који су оснивањем баухаус идеологије 1925. године такође слободно могли ићи у индустријску масовну производњу – открива наша саговорница. – Вођени принципом „Потребе људи уместо луксуза” требало је производити узорне предмете за будуће друштво. У свом једноставном облику производи „Баухаус” школе представљају револуцију у дизајну. Образац је у потпуности подређен функционалности.
Како даље открива, на месту новосадског примера баухаус напретка раније се налазила скромна кућица с пивницом „Минхен”, а, како каже, Танурџић је плац откупио за четири милиона динара. Богданка Илић наводи да је ангажовао угледног архитекту Ђорђа Табаковића, који је одабиром баухаус стила желео да обележи центар нашег града модернизмом и грандиозношћу. Она додаје да је у четвороспратници с петом етажом у поткровљу уграђено 36 елегантних станова, 14 локала и биоскоп са 700 седишта.
– Укуси су различити, али Танурџићева палата свакако крије у себи причу једне епохе када је било жеља уклопити се у западни свет, а убрзо потом попримила је статус издајника – колико год то грубо звучало – каже Богданка Илић. – Финансијер или спонзор Никола Танурџић је био члан једне од најугледнијих новосадских породица, која се бавила увозом квалитетне тканине за одећу и трговином. Био је особа до те мере призната током владавине Њ. в. краља Александра Карађорђевића, да је снабдевао краљевски двор првокласном тканином. Госн Никола и краљ Александар су се спријатељили уз обострано уважавање и поштовање на високом нивоу. Титула, коју је имао господин Танурџић, гласила је: „Краљевски дворски лиферант, власник фирме творничког стоваришта штофова, прибора и крзна ‘Силесија‘”.
Текст и фото: К. Ивковић Ивандекић
