Она наводи да је Нови Сад у 18. веку био подељен на војни и цивилни део те да су војници подигли цркву посвећену Светом Георгију победоносцу, док су у цивилном делу камералци – Срби који су се бавили пољопривредом и трговином, подигли цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице.
По речима наше саговорнице, прва Успенска црква је била скромна грађевина од набоја и прућа, а налазила се на самом ободу насеља и иза ње су биле њиве, а почетком тридесетих година 18. века подигнута је већа црква, освећана 1736. године.
После пада Београда поново под турску власт 1739. године, у Нови Сад долази велики број Срба и временом се јавља потреба за већом црквом, открива Биљана Милошевић, и додаје да је данашња Успенска црква градђена од 1765. до 1774. године од доброг материјала, печене цигле, креча и песка.
Како додаје, прота Михајло Остојић се потпуно посветио изградњи храма.
На рубу иконостаса уписано је његово име јер је од свог новца купио квалитетан камен из каменолома у Мађарској, а подлога у олтару је подигнута 80 центиметара, што с осталим црквама није случај.
Биљана Милошевић сликовито описује да је архитектура Успенске цркве класична за тај период, и додаје да су иконостас и дуборези у барокном стилу, док цркву красе високи звоник и кров покривен бибер-црепом. Она истиче да Успенска црква има троја врата те да главна, западна врата, са стране звоника, некада нису била од значаја јер Успенска улица није била развијена као данас. Затим помиње и јужна врата, која су до рушења порте и парохијског дома била отворена, односно главна врата. Како наводи даље, у порти, односно у црквеном дворишту Успенске цркве некада су приређиване ратарске свечаности, док су северна врата била излазна за башту – где је данас паркинг, вели наша саговорница.
Биљана Милошевић се осврће и на први парохијски дом, који је, како каже, страдао 1849. године приликом бомбардовања Новог Сада с Петроварадинске тврђаве.
Тада су страдале и Црква Светог Георгија, Алмашка црква је оштећена, а на Николајевској је уништен кров, док је Успенска црква једина у Новом Саду сачувана у облику и форми у којој је грађена, наглашава.
Биљана Милошевић из УТВНС-а открива причу и о три величанствена звона Успенске цркве, која су набављена 1765. године. Међутим, како наводи наша саговорница, аустријске власти су поскидале сва звона у Бачкој, која су претопљена у ратне сврхе те је црква била без звона све до 1924. године, када су постављена нова која се и данас користе.
Највеће звоно је посвећено Пресветој Богородици и тешко је 761 килограм, а на њему пише „Мајка Божија”, истиче Биљана Милошевић, и додаје да је средње звоно тешко 365 килограма, а на њему пише „Свети Ђурађ”.
Ккао додаје, на малом звону пише „Света Петка” и тешко је 171 килограм.
Занимљиво је напоменути да су звона рестаурирана 2016. године, очишћена су и окренута 90 степени. Звона су 90 година ударала на исто место, те су ту настала оштећења па су окренута да би ударала на друго место и била дуготрајнија, вели наша саговорница.
Како додаје, нови парохијски дом, који је грађен у периоду од 1906. до 1907. године, срушен је када се градило позориште.
Дрворезбарија, црквени мобилијар, лепота и позлата иконостаса 1948. године проглашени су за културно добро. Захваљујући томе – црква тада није срушена. У порти цркве био је спомен-крст посвећен војницима страдалим у ослободилачким ратовима, а 1956. године власти су донеле одлуку да се у граду уклоне сви спомен-крстови, наводи Милошевићева.
Јединственост Успенске цркве се, по речима Биљане Милошевић, огледа и у томе што поседује две Богородичине иконе које су цела два века старије од храма те су непроцењиве вредности, а у наше крајеве су стигле у сеобама. По речима наше саговорнице, Пресвета Богородица Елеуса, која се сматра чудотворном иконом, оштећена је 1849. године и рестаурирана је, што је и записано на полеђини, а друга икона Пресвете Богородице је урађена на дрвету, али на бољој подлози. Њу је, како Биљана Милошевић открива, у храм унела мајка Николе Копривице 1861. године.
Документа су настрадала 1849. године приликом рушења парохијског дома, али од тог периода чувају се списи крштених и венчаних, истиче Биљана Милошевић.
По њеним речима, у Успенској цркви крштен је романописац, есејиста и преводилац Данило Киш.
Иако рођен у Суботици, од оца мађарског Јеврејина, на инсистирање мајке Српкиње, крштен је у цркви, што га је спасло од страдања у великој Рацији 1942. године. У Успенској цркви се такође венчао српски писац Симо Матавуљ, каже Биљана Милошевић.
Текст и фото: К. Ивковић Ивандекић
