Са 40 запослених и усмерењем на домаће, западноевропско, али и блискоисточно тржиште, та компанија, коју је основао Новосађанин Драган Радаковић, издваја се и по циљној групи. Наиме, велики број њихових клијената су државне институције, односно различита министарства, као и Агенција за борбу против корупције, Влада Војводине или Градска управа Новог Сада, за које осмишљавају, имплементирају и одржавају софтвере, а њихови клијенти су и бројне банке и осигуравајућа друштва.
Сарађују с „Мајкрософтом”, EMC-ом, али и IBM-ом, чији софтвер имплементирају у НИС-у, док се на Блиском истоку, који покрива њихова ћерка-компанија у Кувајту, баве имплементацијом софтвера за нафтну индустрију.
„Наш производ је специфичан по томе што је намењен државним институцијама, а послове добијамо преко конкурса, на основу цене“, објашњава маркетинг-менаџерка у „Prozone”-у Милица Перичин.
Додаје да за клијенте из Србије, а нарочито за државне институције, то што су домаћа фирма увек је плус.
„С нама им је лакше да сарађују, нема језичке баријере, а и близу смо и брзо можемо да дођемо до њих, ако је то потребно“, вели Милица.
Њихови софтверски производи и решења засновани су на систему за управљање документима и пословним процесима и могу се једноставно интегрисати с постојећим системима, а имају и сопствени производ – „eDocumetus”.
Осим на државни сектор, компанија је посебно фокусирана на развој такозваних вертикалних решења за финансијски сектор, јавни сектор, комуналне услуге и електродистрибуције, као и област нафте и гаса. Осим с домаћим клијентима, сарађују и с онима из Кувајта, Катара, Уједињених Арапских Емирата, Либана, Аустрије, Грчке, Велике Британије, Холандије и Словеније.
„Фирме одавде лако налазе клијенте из иностранства јер је квалитет наше услуге висок, а цене су ниже од неких западноевропских ИТ компанија. Зна се да су овдашње фирме и инжењери изузетно добри и да добро радимо свој посао па није тешко наћи клијенте из целог света“,каже Милица Перичин, додајући да је, уз то, потражња за домаћим ИТ стручњацима огромна, те да у Србији, тренутно, фали око 20.000 програмера.
Одговоран посао, изазов за младе
Иако имају клизно радно време и приличну слободу при организацији посла, програмер у компанији „Prozone” Никола Пиља признаје да је посао који он и његове колеге раде прилично опширан и одговоран.
И док некад проведе сате гледајући у монитор, када је под стресом или нема концентрације, Никола каже да има разумевање и помоћ надређених па никад није осетио притисак.
„Прилично су велики системи на којима радимо често и месецима у тимовима по шест-седам програмера. Наравно, пре него што производ испоручимо клијентима, он мора да прође неколико фаза тестирања. Одговорност постоји, али смо свесни тога и прихватамо је као део посла“, каже он.
Наш саговорник, двадесетседмогодшњи програмер из Сомбора, у информационим технологијама се обрео логичким следом догађаја и одлука. У средњој електротехничкој школи имао је прве додире с програмирањем, након чега је уписао и студије електротехнике. Када је пре две и по године дошао у „Prozone”, био је у тој фирми пети из своје генерације с факултета па је у старту знао шестину колектива, што му је додатно олакшало сналажење у новом окружењу.
„Стварно сам задовљан струком коју сам изабрао. Одмалена сам волео да знам како шта ради и да растављам ствари, а овде имам прилику да правим нешто ново и будем део веће целине. Сваки посао зна да умори, али је то, у нашем случају, више у вези са седењем и гледањем у монитор, а не самим програмирањем“, каже Никола.
Опуштени петак и тајни Деда Мразови
Пошто су квалитетни програмери увек тражени, у компанији „Prozone” објашњавају да се фирме свакодневно боре за одговарајући кадар и да се труде да направе услове који ће привући добре програмере. Менаyерка људских ресурса у тој компанији Александра Бајић каже да је додатна предност мањег колектива, као што је њихов, индивидуални приступ и разговор са сваким запосленим понаособ, на основу чега се онда фирма констатно унапређује.
„Још једна предност мањег колектива је топла породична атмосфера, којој и велике компаније теже, а у мањим се такав однос природно добија. У мањем колективу одговорности и обим посла су равномерно распоређени, свако осећа да је битан део компаније и примећујемо свачији допринос. Осим тога, наши запослени имају 25 слободних дана и клизно радно време, па имају слободу да усклађују пословне и породичне обавезе“, каже Александра.
Уз редовне „тим билдинге”, Александра и њене колеге имају „опуштени петак” (casual Friday ), где могу завршити радну недељу у неформалној атмосфери, а дружење се, традиционално, наставља у пабу. Обавезне су и празничне журке, те управо раде на новогодишњој. Имају и „тајне Деда Мразове”, где свако извлачи име једног колеге и тајно му припрема поклон.
„Такви догађаји и активности мало промене свакодневицу, пролазимо заједно кроз забавна искуства и даје нам повод за разговор. Све то нас зближава и, самим тим, подиже атмосферу у колективу“, објашњава Александра.
Драгана Ристић
