Петоро деце је с мајком Олгицом у том тренутку спавало у кући, али, срећом, нико није страдао. У пожару је изгорело буквално све – од гардеробе и намештаја до личних докумената.
„Важно је да су деца изашла жива и здрава, боса су напоље трчала кад се то десило“, каже мајка Олгица Анђелковић.“ Заиста смо захвални свим људима. Чим чују шта се догодило, зову и питају, добили смо храну и одећу, лекове ми доносе... Није ми до новца, најпотребније ми је да моја деца имају кров над главом, да могу да их школујем. Није решење да децу пошаљем у дом. У Центару за социјални рад су нам рекли да су у зграду за социјално угрожене уселили избеглице, те да ми ту немамо право да станујемо.“
Породици је привремено уточиште пружила рођака, која и сама с двоје деце живи у близини, међутим, реч је о врло малом простору, у којем сад борави њих десеторо. Помоћ им је потребна у сваком смислу и у најкраћем могућем року. Комшије и суграђани одмах су се ангажовали, неке ствари су већ добили, а телефон Олгице Анђелковић непрестано звони, људи се интересују на који начин могу помоћи и распитују се где могу донети помоћ.
Подршка стиже и из Основне школе „Жарко Зрењанин”, коју похађају две старије ћерке, а учитељица једне од њих Софија Радојчић се посебно ангажовала.
Олгица је срчани болесник и дијабетичар, пре седам месеци одстрањен јој је бубрег, преживела је два блажа инфаркта и има рак грлића материце. Пожар је однео целокупну медицинску документацију и лекове. Породица живи од социјалне помоћи и дечјег додатка, а Олгичин супруг Фруим Ајети сналази се и прехрањује породицу радећи физичке послове. Жеља му је, као и супрузи, да деца не остану без школе и да израсту у добре и поштене људе.
Помоћ позивом или уплатом на жиро рачун
Седмочланој породици свака помоћ је добродошла. Новац је могуће уплатити на жиро рачун број 200 116858495 94, Банка Поштанска штедионица а. д. и на име Фруим Ајети. Сви који желе и имају могућност да помогну, такође могу позовати Олгицу Анђелковић на број 061/29-73-817 и од ње сазнати где могу донети помоћ у виду одеће, обуће, хране, лекова и осталих потребних ствари.
„Тако нешто треба преживети“наводи Олгица. „Ја само молим грађане, и градоначелника желим да замолим, да нам изађе у сусрет, да нам обезбеди неки смештај, кућу неку, да деца имају где да спавају. Из школе су нам купили дрва за огрев, помажу, има добрих људи, али верујте ми да ја више немам снаге.“
Није ми лако кад гледам своју децу. Седим и гледам их онако скупљене и жалосне. Деца су једино богатство које имамо и ништа ми није тешко за њих да учиним. Верујте нам, ми за њих петоро живимо.
Б. Павковић
