Како у овој карташкој игри она носи дупли поен, у овом случају је дупли прекор правом кривцу што је карта постала смеће и то, наравно, тамо где му место није.
Наиме, Имре Бори (1929–2004) био је историчар књижевности, родом из Бачког Градишта. О његовим животним достигнућима мало шта се може наћи на интернету (макар на српском језику), па тако сазнајемо да је био најпре дописни, а потом и редовни члан Српске академије наука и уметности, чему су претходила бројна признања, попут Октобарске награде Новог Сада (1968) и Ордена рада НР Мађарске златног степена (1980). Преминуо је у Новом Саду.
Јернеј Копитар (1780–1844), родом из Репња (тадашња Хабзбуршка монархија, данас Словенија), био је секретар и књижничар ондашњег барона Цојза, што му је отворило бројна врата у даљем животу. Са 28 година објављује прво дело „Граматика словеначка”, а онда одлази на студије права у Беч, мада се убрзо преоријентисао на историју и филологију. Пошто се профилисао за „професионалног прегледача словенске и новогрчке књиге”, добија сталан посао у Дворској библиотеци, где је радио до смрти. Како се, као слависта, интересовао за српску народну поезију, афирмативно је писао о Доситеју Обрадовићу, а потом и упознао Вука Караyића, који се показао као најбољи следбеник Копитаревих начела о књижевном језику и правопису. Будући да је сарађивао са уредницима „Новина сербских”, саветовао их је да одбаце језик који су до тада користили, тврдећи да то није чист српски језик којим се народ служи. Као сарадник, Јернеј је подстакао Вука да објави прву граматику српског језика, да прикупи и објави народне умотворине, као и да прикупи речи народног говора како би издао „Рјечник”.
Текст и фото: Л. Радловачки
