Иако има толико људи којима је све наведено неопходно, само двадесетак њих, некад мање некад више, свакодневно долази у Прихватну станицу са дневним боравком на Булевару Краља Петра Првог 28ц, при Геронтолошком центру “Нови Сад”, по своја два сендвича, шољу чаја и туширање.
„Ово Свратиште функционише 365 дана“, каже руководилац Прихватилишта и Прихватне станице Анђелка Бараћ.
„Зими имамо далеко већи број корисника, односно најмање 50 одсто више од капацитета, док их је лети 22.“
Радно време током недеље је од 7 до 19 часова, а викендом до 18 сати. У том интервалу, људи у такозваном стању бескућништва, имају прилику да се окрепе, склоне од врућина, друже, али и буду део радних терапија. Будући да им простор није довољни велик,запослени немају могућности да се у потпуности посвете корисницима, нарочито на индивидуалном нивоу, који би дао највише позитивних резултата.
„Нажалост, немамо простора за индивидуални рад који је неопходан. Ти људи треба да схвате да нису одбачени од друштва иако се налазе на некој животној маргини“, истиче Бараћ, додајући да сви имају неке таленте којих ни сами нису свесни док не почну да их откривају.
Поражавајући је податак да све мање има „класичних бескућника”, односно оних којима су просјачење и скитња начини живота, који се преносе с колена на колено. Данас је, према речима Анђелке Бараћ, све више факултетски образованих људи, као и младих који су се одали наркоманији или алкохолизму.
„Имам 55 година и коме ја требам?“, пита Тибор Чизмар.
„Џаба ми диплома, yаба ми све... Завршио сам Електротехнички факултет. Да могу да вратим време, не знам шта бих урадио... Можда не бих мењао ништа, а можда бих променио све.“
Сада преживљава тако што тражи којекакве ствари по граду и продаје их по пијацама. То му је довољно да купи дуван и кафу. Већ годину дана живи на дивљој плажи Официрац, у шатору заједно са Александром Радовановић и три кучета. Зиму су, на минус 20 степени, провели у том „скровишту” и Тибор каже да им је зачуђујуће топло било. У Прихватну станицу дође двапут недељно, по потреби, јер им је далеко да сваки дан долазе до града.
„Не треба нам ништа, само кров над главом који можемо да закључамо како нам нико не би украо ствари“, објашњава Чизмар присећајући се немилог догађаја од пре две године када су му украли ранац са свим личним документима због чега је имао мали милион додатних компликација.
Они, свакако, нису усамљени случајеви, али су јединствени баш као и свачија прича понаособ. Како би им живот макар мало био лакши, Анђелка Бараћ апелује на све хумане грађане да донирају одећу и обућу, нарочито доњи веш који је преко потребан, али и средства за хигијену и конзервирану храну.
Текст и фото: Л. Радловачки
