– У Москви сам упознала човека који је из Србије дошао у Русију да ради, а пошто нисам знала ништа о вашој земљи, 1997. године сам први пут дошла с њим да упознам његову породицу и била сам одушевљена – прича за наш лист Светлана Кара. – Осећала сам се пријатно и било ми је веома лепо. Ваш менталитет је другачији, као и култура, али ме је највише очарало то што људи имају велику душу. Стога сам се 2007. године доселила у Нови Сад.
Како каже, сматрала је да би за њено дете било боље да одраста у овој средини јер је живот у Москви превише брз и хаотичан, људи се стално морају борити за нешто. Овде ипак, и поред свих обавеза, човек има времена за себе и свој мир, а то је за Светлану нешто што нема цену.
– Гужва, хладно време, агресиван начин живота нису услови у којима бих одгајала свог сина, детету треба мир, зато ми је Србија била логичан избор јер представља сушту супростност Русији – каже Светлана. – Мој син је тада имао девет година, а пошто је имао браћу и сестре од тетке ту, веома брзо је научио језик и уклопио се у нову средину. Данас има 21 годину и студент је на Факултету техничких наука. Иначе је заљубљеник у музику и ради као диск-yокеј у ноћним клубовима. Мени је било мало теже да се уклопим, али иначе сам по природи сналажљива и дружељубива, лако налазим нове пријатеље и није ми требало дуго да се осетим као да одувек ту припадам. Сликарство ју је пратило током целог живота јер је одрастала уз мајку која је сликала, стога се још као мала латила четкице и боја. Међутим, док је живела у Русији, радила је као правница, а тек доласком у Србију активирао јој се „сликарски ген”.
– У Србији се нисам нашла у правним водама, стога сам на самом почетку мог живота овде радила послове у вези с руским тржиштем за једну фирму – казала је наша саговорница. – Пре седам година, нешто ми је само кликнуло и одлучиласам да се окренем дуго потискиваној уметности, узела сам четкицу и боје и почела да стварам. С обзиром на то да дуго нисам сликала, усавршавала сам се пролазећи кроз разне школе сликарства, док на крају нисам дошла до галерије професора Александра Мирковића и упознала се с њим. Тада сам се стационирала код њега и наставила да се усавршавам, а сада сам и његов асистент.
Како нам је појаснила, полазници с којима се ради у галерији, осим што уче технике сликарства, имају могућност и да бесплатно науче руски језик, или обрнуто. Уколико је неко заинтересован да учи руски језик, може бесплатно добити и часове сликарства. Понуда је отворена за све генерације, а оно евидентно је да деца много боље савладају језик уз такав вид едукације.
– Иначе волим да цртам све, од портрета до природе, али су ми омиљени пејзажи, а од техника највише радим акрил и уље на платну – казала је Светлана, и додала да је до сада учествовала на разним изложбама и ликовним колонијама, посетивши тако и неке друге градове у Србији, али и региону. Имала је прилике да види Шабац, Палић, Шид, Сремске Карловце, Сремску Каменицу, али и Дервенту у БиХ. Осим тога, у Футогу је већ неколико пута излагала своје радове, а заједно с ментором Александром припрема још једну колонију и то у скоријем периоду.
– Ниједном се нисам покајала што сам дошла овде, за мене је Србија најбоља земља на свету и заиста ме растужи што доста људи одлази одавде у иностранство – прича Светлана, и додаје да, иако је њено срце руско, ипак поприма овдашње навике, традицију, културу и обичаје, стога се делом осећа и као Српкиња.
И. Бакмаз
