Преостаје ми само да се запутим улицама града, тражећи поузданог водича у фебруар. Некако ми језиво дође помрачење, после празничног сјаја, на испражњеним новосадским улицама. Као да сам на сокаку трансилванијског села у близини оног вампирског замка. Али нису ни ова пустош, хладноћа и влажносту јануарској ноћи толико лоши. Напротив. Све више ми се јануарски амбијент допада, док лагано клизим у сусрет Дунаву и оном погледу који завршава на тврђави, вечитој инспирацији Новосађана. На прилазу кеју схватих да ово заправо јесте право време да упознам град, видим сваки натпис које лети сакривају тенде, уочим сваки билборд и његове поруке, док неометана уживам у порукама тишине Дунавског парка. А јануару желим да нам се поново врати, са свим својим изазовима, у миру, и са прегрштима жеља, које мимо њега не би ни имале смисао.
Ивана Бакмаз
