У Виноградарској 71 заживео кутак у којем обитава уметност

Врбашанина Миливоја Бакајина нешто више од пуке случајности довело је пре две деценије у Сремске Карловце, у Чушилово, одакле пуца предиван поглед на Дунав и његову бачку обалу, које је чежњиво гледао док је возом путовао у Београд на студије.
с
Фото: Зорица Милосављевић

Дивећи се лепоти тог краја, у то доба није могао ни претпоставити да ће на једној од падина Чушилова саградити кућу у којој је дао одушка својој великој љубави – сликарству – и начинити у њој кутак у којем ће царовати уметност.

Животну жељу да под сопственим кровом направи место у којем ће изложити своја дела, али и да по личном избору, очима посматрача да прилику да уживају у радовима других стваралаца, после дугогодишњег труда, успео је да оствари. У његовој кући у Виноградарској улици 71, у суботу је отворена његова ретроспективна изложба, чиме је уједно тај галеријски простор, који, како он каже, треба да прерасте у уметничко-духовни центар с обзиром на сликарство које негује, почео да живи свој живот.

– Моје сликарство је апсолутно мој однос према животу, његовим добрим и лошим садржајима, мојим успонима и падовима – каже Бакајин. – Оно је увек имало хришћанску конотацију, било да је то љубав у разноврсним облицима или је то трагање за истином. Јасна одредница „приближити човека човеку” је главна окосница мога сликарства, што га карактерише као хуманистичко сликарство. Сликарство које годинама стварам показује човеково духовно узрастање, његову борбу да себе доведе до тог највишег циља, смирења, тј. апсолутне божанске светлости која нас води у вечни живот.

Сликарство, којим се бави од гимназијских дана, однело је превагу у одређеном тренутку у његовом животу над фитофармацијом коју је завршио, као и над послом којим се бавио у ПИК „Врбас”. И док је студирао, све слободно време проводио је обилазећи галерије и салоне, стварао и учио од других. За сликарство каже да га је спасавало у многим животним ситуацијама, између осталог и када је остао без посла.

Фото: Зорица Милосављевић

– И када сам сам, нисам сам. Ту је сликарство. Мислим да сликарство и свака друга делатност која се ради с љубављу, даје човеку животну виталност, подстицај да ужива у животу. Невероватна је то инјекција за здравље – наглашава Бакајин. 

У његовом ликовном стваралаштву, како сам каже, доминирају симболи и геометризам, који је више него видљив, али то је лирски или поетски геометризам, ослобођен сувопарне линијске димензије.

– Имао сам сопствене путоказе на мом сликарском путу – каже Бакајин. – И увек имам препознатљиву идеју. Ако ње нема, рад ми не причињава задовољство. По мом мишљењу, посматрач мора да успостави комуникацију с делом испред себе, а сликар мора имати препознатљив израз, али не по сваку цену.

Иза Бакајина је више од стотину колективних и 16 самосталних изложби и неколико награда. Изложбе које представљају читав уметников опус, какав је случај с том коју је отворио у суботу, сматра врло важним јер је то идеална прилика да се прати континуитет стваралаштва.

– У том новоотвореном сликарском простору, у којем још увек има потребе за мајсторском руком, биће стална поставка мојих радова, али ћу гледати једном годишње да кроз дела других уметника прикажем и њихово стваралашто. На тај начин желим да скренем пажњу и публике, али и струке, на нас аматере изван великих градских и уметничких центара. Истодобно је то и мој покушај, када је о Карловцима реч, да покажем да занимљивих догађаја и кутака има и изван ужег градског језгра – закључује Бакајин.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.5900
Најновије вести