Једна од таквих је Часовничарска радња „Томић” где је сачуван изглед локала какав је био и пре 50 година, јер, према речима власнице Жељке Томић, данас све радње личе једна на другу, због чега они желе да остану аутентични.
– Чувамо сатове чак из 19. века и то су већином зидни часовници, камин сатови и будилници – објаснила је Жељка за „Дневник” и напоменула да планирају да у радњи направе мали музеј старих сатова, будући да им је жеља да још дуго остану у послу. – Ипак, треба ићи у корак са временом, тако да данас у понуди највише имамо ручне сатове, те њих и поправљамо.
Занатских радњи све је мање због финансијских проблема, јер, како каже обућар Бранко Барић, доприноси се у последње време све више повећавају, те ускоро неће моћи да плаћа ни помоћника. Проблем изумирања заната јесте и недостатак радне снаге али и незаинтересованост младих за такве послове, док у својој радњи „Обућар из Крилове”, наш саговорник се трудио да научи младе обућарском занату.
– Овај посао је довољан за неки просечан живот у Србији, мада је и то дискутабилно, јер док платим све трошкове и материјале, који су прилично скупи, и не остане баш довољно за живот, али ја свој посао волим и наставићу да га радим док могу – рекао је Барић. – Некад сам у радњи примао ученике на праксу и учио их занату, али тога више нема, јер деца данас одлазе у фабрике на праксу.
Да од заната ипак може да се живи, доказ је радња кожне галантерије „Фокс” у Јеврејској улици, која се бави ручном производњом предмета од природне коже већ 20 година.
– Бизнис смо покренули и у Зрењанину, Суботици, Нишу, Крагујевцу и Краљеву, тако да су приходи сасвим довољни за лагодан живот – рекао је власник Доријан Бобачек који се нада да ће породични бизнис успети да одржи још дуго година. – Кожни предмети трају доста дуго и прилагодљиви су данашњим трендовима, због тога нашу радњу и поред старије популације посећују млади који воле класику и држе се једноставних ствари – рекао је Доријан.
К. Жерајић
