Тај, сада већ, несвакидашњи пример грађанске архитектуре у Новом Саду, у срцу баштованског кварта - Роткварије с почетка 20. века, припада породици Јовановић, која се од оних с истим презименом разликује по шпицнамену – Вакин.
Вакини су се, према предању, које је чувена историчарка уметности и дугогодишња управница Спомен-збирке Павла Бељанског др Вера Јовановић преточила у монографију о својој породици, доселили још у време Сеобе Срба под патријархом Чарнојевићем и међу најстаријим су фамилијама у Новом Саду. Настанили су се на подручју Роткварије, где су имали баште и куће, а на Сајлову салаше. Бавили су се земљорадњом, у првом реду баштованством, виноградарством,али и трговином.
Били су имућни и угледни, толико да су их до половине 20. века звали – сељачком аристократијом. Одувек су живели у данашњој улици Краљевића Марка, некадашњем Пејићевом сокаку, у ком је до тог доба свака друга кућа припадала неком од Вакиних. Надимак иначе носе по једном од далеких чланова породице, Василију, Васи или Ваки, за ког се зна да је био власник кафане, имао одлично вино и био певач на добром гласу, популаран међу Новосађанима, који су га од милоште и назвали – Вака.
Родоначелником новије гране ове бројне породице сматра се Стефан Јовановић (1825–1879), који је у браку са Јулијаном Сланкаменац имао петоро деце: Јована, Данила, Тошу, Милана и Милицу. Међу њима најистакнутији члан био је Јован (1850–1907). Угледни привредник, као члан
Црквеног одбора помагао је обнову Саборне и Успенске цркве, и био ватрени присталица Светозара Милетића. Најстарији син Милан (1880–1928), једно од петоро деце које је имао са Христином Саранда, бавио се виноградарством и узгајао свиње за извоз. Он је заслужан за подизање породичне куће с почетка приче, испод које се простиру два подрума чији капацитети домашују 150.000 литара.
Судећи према ономе што је забележила у породичној монографији Вера Јовановић, сви су се у фамилији бавили виноградарством, а најистакнутији међу њима били су Милан и његов син Георгије - Ђура (1902–1996). Виногради су им се простирали на Везирцу, у Каменици, Карагачи и Сајлову. Милан је имао 20 јутара винограда и за њега се каже да их је „држао као паркове“. Какав је био у винограду, такав је био и у подруму. На недавном програму посвећеном Вакинима у галерији издавачке куће „Прометеј”, у оквиру циклуса посвећеног знаменитим новосадским породицама, новинар и енолог Петар Самарyија рекао је да би многи данашњи винари позавидели Милану на подруму. Милан је, иначе, водио и дневник о радовима у винограду и подруму, а на сваком би бурету, од њих две стотине по 500 и 600 литара, колико их је могло у подрум да стане, исписивао кредом сорту, потес из ког је грожђе... И, наравно, веома је држао до квалитета вина. У Новом Саду још има оних који су куповали вино од Вакиних и тврде да је било врхунско.
Након Другог светског рата дуго је одолевао крчењу винограда, чему су многи тадашњи виноградари прибегавали јер им је законом било забрањено да производе вино за продају. Могли су то да раде само за своје потребе, а грожђе предају великим комбинатима од којих су, по правилу недовољну надокнаду, при томе још и нередовно добијали. И генерално не памте Викини послератно доба по добром. Ђура је провео неко време у затвору и само захваљујући комшији, чији синови су били партизани, ослобођен је, али му је запрећено да не сме да прича о ономе што је видео док је био иза решетака. Трпела је породица и друге облике тортуре. Нова власт им је одузимала земљу, усељавала непознате људе у кућу, разрезивала порез већи него што су сви остали заједно у улици плаћали...Од газде који је то својим радом као и преци постао, Ђура се претворио у кулака... С њим се угасило виноградарство у породици, али су као доказ тога како је било негдар остали фасадни украс на кући и предмети које су користили у производњи.
У Краљевића Марка 37 данас живе Ђурина кћерка, деведесетогодишња Вера Јовановић и њен братанац, Георг (1954), конзерватор за папир у Библиотеци Матице српске у пензији, син Николе, кога је Ђура, поред Вере и Милана, имао у браку са Милицом Керац. Георг се сећа прича, које су се преносиле у породици, како је његов прадеда Милан извозио поврће у Беч, у којем је имао чак и канцеларију. То је поврће у току послеподнева допремано на ранжирну станицу, која се налазила поред сајма, и одатле је возом превожено до Вијене, чији становници су већ наредног јутра могли да купе свежу робу са новосадске Роткварије.
Зорица Милосављевић
