"Постоји потреба за тим, јер ако држава нема упорну и трајну политику по том питању, неће бити могуће, осим појединачних настојања и остварења, одржати нешто што је наш професор Мило Ломпар назвао једним од темеља нашег идентитета. То сећање на геноцид из Другог светског рата је не само снажно, већ и важно", оценио је Антић у разговору за Танјуг.
Говорећи о покушајима ревизије историје кроз лицитирање бројем жртава, он је нагласио да је историја научна дисциплина, те да не постоји ни један број, ни једна информација која је у њој светиња у коју се не сме дирати.
"Треба нагласити да за нас сећање на геноцид од 1941. до 1945. нема везе са односима са савременом Хрватском или са савременом Босном и Бошњацима, нити води ка томе да ми тражимо било какву ревизију било ког политичког документа у последњих 20 година од кад смо установили неке међусобне међународне односе. Морам да кажем да када је реч о нашим суседима то на жалост није тако. За њих то није један од темеља идентитета, за њих је то камен темељац и једино што имају од идентитета. Многи од њих", рекао је Антић.
Он је апеловао на државу да у настојању да одржи сећања на жртве прво пође од мањих ка већим приоритетима.
"Ми већ имамо неке установе. Постоје одређени институти овде, у Републици Српској и центри који имају издавачку делатност, имају научнике који дуго раде. Ајде да прво њима обезбедимо рад. Ајде да пођемо да њих више афирмишемо, да више у њих улажемо, да то радимо трајно. Друго, треба размислити да то буде дело три наше државе. Три државе у којима су Срби суверен народ, дакле Србије, БиХ, односно РС и у будућности, ако бог да Црне Горе. Треба и о томе да причамо. Коначно, треба видети да то буде заиста дело науке, а да се онда држава, народ окрећу ка науци", наводи Антић.
Додао је да када је реч о броју жртава увек се јаве политички и шовинистички мотивисани људи попут аутора текста у Џерузалем посту да напишу нешто што апсолутно не одговоара ни једном озбиљном извору.
"Дакле, морамо да те ствари посматрамо озбиљно, морамо да се понашамо на начин на који се понашају народи који су ово преживели. Мислим на Јевреје и на Јермене", наглашава Антић.
Он је оценио да ми немамо уједначено сећање на геноцид, јер већина Срба у Хрватској га није преживела, а велики део њих из тадашње НДХ је избегао или се касније одселио са тих простора у Србију.
"Без обзира што данас већина Срба живи у Србији где није извршен тај геноцид, ми морамо да то баштинимо као једно заједничко сећање и морамо да нађемо место томе. Дуго времена је то сећање било потискивано, онда је у једном тренутку оно било политички употребљавано и злоупотребљавано, да би онда од 2000. опет било потискивано. Е, сад би добро било да се данас нађе неки баланс и милсим да су узори јеврејски и јерменски јако добри, с тим што опет кажем, то је један од темеља нешег идентитета. Није једини", изјавио је професор Антић.
