Чанак: Не­ма зам­ке у европ­ској стра­те­ги­ји, то је озбиљ­на за­ме­на те­за

" У Стра­те­ги­ји ЕУ за За­пад­ни Бал­кан не ви­дим ни­ка­кву зам­ку за Ср­би­ју, већ је реч о ре­до­сле­ду и так­са­тив­но на­бро­ја­ним по­те­зи­ма ко­ји се од  Ср­би­је оче­ку­ју. По­сто­ји озбиљ­на за­ме­на те­за ка­да се раз­го­ва­ра о тој те­ми, а то је да ЕУ тра­жи од Ср­би­је да ис­пу­ни не­ке усло­ве ко­ји би, отр­пи­ли­ке, тре­ба­ло да иду у ко­рист Европ­ској уни­ји, пре­ви­ђа­ју­ћи да је Ср­би­ја та ко­ја хо­ће да уђе у ЕУ и да жи­ви на на­чин и по ње­ним пра­ви­ли­ма", ка­же у раз­го­во­ру за „Днев­ник” пред­сед­ник Од­бо­ра за европ­ске ин­те­гра­ци­је Скуп­шти­не Ср­би­је и ли­дер ЛСВ-а Не­над Ча­нак, на пи­та­ње да ли је та стра­те­ги­ја ре­ал­на по­ну­да Ср­би­ји, или зам­ка, пу­на пре­пре­ка ко­је Бе­о­град не мо­же да пре­ско­чи.
1
Фото: Dnevnik.rs

Исто­вре­ме­но, упо­зо­ра­ва на то да ин­тен­зи­ви­ра­ње по­ли­тич­ког ан­га­жма­на ЕУ и ње­них зва­нич­ни­ка у Ср­би­ји ви­ди као „ја­сан од­го­вор на ин­тен­зи­ви­ра­њу ру­ске про­па­ган­де и ру­ског ан­га­жма­на у Ср­би­ји ко­ји је са­да ви­ше не­го очи­гле­дан”.

"Јед­но­став­но, са­да по­чи­ње да се рас­плам­са­ва то пи­та­ње ути­ца­ја на За­пад­ном Бал­ка­ну јер Ру­си­ја не мо­же да од­у­ста­не из сво­јих ја­сних ин­те­ре­са и да се Ср­би­ја и Ре­пу­бли­ка Срп­ска, као по­след­њи ба­сти­о­ни ру­ског ути­ца­ја на Бал­ка­ну, тек та­ко окре­ну ка не­ка­квом раз­во­ју, не­ве­за­но екс­клу­зив­но за Ру­си­ју. Јер, Ср­би­ја и РС тре­ба­ју Ру­си­ји као чи­по­ви у свет­ској по­ке­ра­шкој игри, где Мо­скву ин­те­ре­су­је са­мо јед­но, а то је Укра­ји­на, од­но­сно де­ло­ви ко­је же­ли да при­по­ји Ру­ској Фе­де­ра­ци­ји. И упра­во због то­га тре­ба­ју јој чи­по­ви не­где где је не­ће ин­те­ре­со­ва­ти па ће се су­тра де­си­ти Ко­со­во за Крим, а РС за До­њецк, и то је су­шти­на при­че. Ако не бу­де­мо па­зи­ли, би­ће­мо део ме­ђу­нар­до­ног пот­ку­су­ри­ва­ња, а на то ни­ко ко о Ср­би­ји ми­сли као о не­за­ви­сној, су­ве­ре­ној и у пер­спек­ти­ви де­мо­крат­ској др­жа­ви, не мо­же при­ста­ти.

  • Ка­ква је по­зи­ци­ја Европ­ске уни­је у тим од­но­си­ма?

– ЕУ је схва­ти­ла да мо­ра да се ви­ше ба­ви ре­ал­по­ли­ти­ком не­го што је то до са­да био слу­чај. При­ча о ме­ком ути­ца­ју и слич­не ства­ри, све је то ле­по и кра­сно, али се по­ка­за­ло да у да­на­шњем све­ту то све те­же функ­ци­о­ни­ше. За­то ЕУ иде ка то­ме да, ка­ко год зна и уме, по­сле еко­ном­ских те­го­ба ко­је су по­сто­ја­ле, Брег­зи­та, ко­ји је та­ко­ђе био по­сле­ди­ца уљуљ­ка­но­сти у не­у­мит­ност по­сто­ја­ња ЕУ, мо­ра да се отре­зни и схва­ти да је она про­је­кат у пер­ма­нент­ном на­ста­ја­њу и да мо­ра да се при­ла­го­ђа­ва ме­ђу­на­род­ној по­ли­тич­кој сце­ни ко­ја је све оштри­ја и има све ве­ће и ве­ће зах­те­ве пре­ма цен­три­ма мо­ћи, а ЕУ је­сте си­гур­но је­дан од њих. Упра­во та­ко ви­дим и по­се­ту пред­сед­ни­ка ЕК-а Жан-Кло­да Јун­ке­ра. Ја­сно је да он не мо­же да ка­же да ће Ср­би­ја би­ри при­мље­на у ЕУ та­да и та­да, из јед­но­став­ног раз­ло­га што то не за­ви­си од то­га да ли ЕУ хо­ће или не­ће, не­го, из­ме­ђу оста­лог, и да ли ће усло­ви ко­је ЕУ по­ста­вља свим сво­јим чла­ни­ца­ма, би­ти ис­пу­ње­ни. Али, с дру­ге стра­не, до­бра вест је да је то пр­ви пут да смо с њи­хо­ве стра­не до­би­ли ба­рем не­ки оквир­ни да­тум ка­да то мо­же би­ти на днев­ном ре­ду. Ми­слим да је то ве­ли­ко охра­бре­ње и да је Ср­би­ја са­да на рас­кр­шћу да ли ће ис­тра­ја­ти на свом пу­ту пре­ма ЕУ и ти­пу за­пад­не де­мо­кра­ти­је, или ће по­ста­ти ру­ска про­вин­ци­ја, што је, на­рав­но, циљ иде­ја мно­гих зва­нич­ни­ка и јав­них лич­но­сти у Ср­би­ји. На мо­ју ве­ли­ку жа­лост, има­ли смо при­ли­ку у јед­ном тре­нут­ку да чу­је­мо да је То­ми­слав Ни­ко­лић, као пред­сед­ник, у Скуп­шти­ни Ср­би­је то јав­но из­го­во­рио, као не­ку нор­мал­ну ствар.

На­ши за­пад­ни парт­не­ри мо­ра­ју има­ти раз­у­ме­ва­ња за спе­ци­фи­чан по­ло­жај Ср­би­је у еко­ном­ском и при­вред­ном сми­слу, као и, у крај­њој ли­ни­ји, за спе­ци­фи­чан од­нос ко­ји Ср­би­ја у сво­јих 180 го­ди­на од­но­са с Ру­си­јом има
  • Шта је тре­нут­но нај­ве­ћи про­блем ве­зан за од­но­се Ср­би­је и Ру­си­је?

– Има­мо си­ту­а­ци­ју да се ру­ска про­па­ган­да про­да­је као па­три­о­ти­зам, а не­ка­кви на­вод­ни ху­ма­ни­тар­ни цен­три су, у су­шти­ни, шпи­јун­ске и вој­не ба­зе. О то­ме ја­сно го­во­ри чи­ње­ни­ца да, ка­да год се спо­ме­не пи­та­ње ста­ту­са цен­тра у Ни­шу, увек, као што је то ура­дио го­спо­дин Ла­вров ка­да је био у по­се­ти Ср­би­ји, увек се по­ре­ди ста­тус ње­го­вог осо­бља са ста­ту­сом НА­ТО вој­ни­ка у ба­зи Бонд­стил. Као да је исто да је не­ко ху­ма­ни­тар­ни рад­ник или је вој­но ли­це. Дру­гим ре­чи­ма, он пре­ћут­но го­во­ри о то­ме да Ру­си­ја тра­жи вој­ну екви­ли­за­ци­ју пра­ва у Ср­би­ји, да она тра­жи свој део ути­ца­ја у Ср­би­ји, са­мо што то ра­ди на на­чин у ко­јем се у ве­ли­кој ме­ри зло­у­по­тре­бља­ва исто­риј­ско при­ја­тељ­ство срп­ског и ру­ског на­ро­да и срп­ске и ру­ске др­жа­ве.

  • Зва­ни­чан став у Ср­би­ји и да­ље је да не­ће уво­ди­ти санк­ци­је Ру­си­ји, од­но­сно и Ру­си­ја и ЕУ. Да ли је мо­гу­ће ис­тра­ја­ти у та­квом ста­ву и оста­ти на европ­ском пу­ту?

– Ср­би­ја не­ма ни­је­дан раз­лог да ра­ди у ко­рист сво­је ште­те јер при­дру­жи­ва­ње ЕУ тре­ба да бу­де у ко­рист, а не про­тив Ср­би­је. У усло­ви­ма где има­мо еко­ном­ску са­рад­њу с Ру­си­јом, ко­ја омо­гу­ћа­ва, из­ме­ђу оста­лог, из­воз по­љо­при­вред­них про­из­во­да ко­је ина­че не би­смо мо­гли да из­ве­зе­мо ако би­смо уве­ли те санк­ци­је, где Ср­би­ја има – а то је гре­шка мно­гих про­шлих ру­ко­вод­ста­ва – ве­ли­ки сте­пен енер­гет­ске за­ви­сно­сти од Мо­скве, до­шли би­смо у по­зи­ци­ју да уво­ђе­њем санк­ци­ја оште­ти­мо соп­стве­ну при­вре­ду. На­ши за­пад­ни парт­не­ри мо­ра­ју има­ти раз­у­ме­ва­ња за спе­ци­фи­чан по­ло­жај Ср­би­је у еко­ном­ском и при­вред­ном сми­слу, као и, у крај­њој ли­ни­ји, за спе­ци­фи­чан од­нос ко­ји Ср­би­ја у сво­јих 180 го­ди­на од­но­са с Ру­си­јом има. Ме­ђу­тим, с дру­ге стра­не, тре­ба би­ти све­стан то­га да је опре­де­ље­ње за За­пад по­сле­ди­ца вр­ло ја­сног и ра­ци­о­нал­ног на­чи­на са­гле­да­ва­ња мо­гућ­но­сти и бу­дућ­но­сти Ср­би­је. Јер, ако Ср­би­ја не кре­не пу­тем де­мо­кра­ти­је и раз­во­ја, она ће оста­ти окру­же­на зе­мља­ма ЕУ и НА­ТО као не­по­то­пи­ви но­сач с ра­ке­та­ма и ави­о­ни­ма РФ-а, а то ни­је, на­дам се, бу­дућ­ност ко­ју би­ло ко у овој зе­мљи же­ли сво­јој де­ци.


Ду­нав мо­ра пред ар­би­тра­жу

  • Пи­та­ње раз­гра­ни­че­ња са су­се­ди­ма мо­ра би­ти ре­ше­но пре­ма бри­сел­ском па­ке­ту, а у ње­му је и слу­чај Хр­ват­ске, где гра­ни­ца об­у­хва­та и део Вој­во­ди­не. Да ли сте оп­ти­ми­ста ка­да је о то­ме реч?

– Уве­рен сам у то да ће то пи­та­ње мо­ра­ти да се ре­ши ме­ђу­нард­ном ар­би­тра­жом јер ту не­ког ве­ли­ког до­го­во­ра те­шко да мо­же би­ти. Лич­но сам об­и­шао сва­ки цен­ти­мен­тар спор­не гра­ни­це и знам вр­ло до­бро о че­му се ту ра­ди. По­ен­та је у то­ме да је, ка­да је пра­вље­на гра­ни­ца из­ме­ђу Хр­ват­ске и Вој­во­ди­не, она ишла то­ком Ду­на­ва. У ме­ђу­вре­ме­ну је Ду­нав про­ме­нио ток по­сле по­пла­ве 1965. го­ди­не, та­ко да су де­ло­ви ме­ан­да­ра ко­је је про­био, оста­ли с ле­ве и де­сне стра­не ре­ке. Ти ме­ан­дри чи­не ма­ли про­це­нат те­ри­то­ри­је, али је по­ен­та у то­ме да би се ти­ме на­пра­ви­ла из­у­зет­но ком­плек­сна и ком­пли­ко­ва­на си­ту­а­ци­ја у ко­јој би­смо има­ли вој­ску Хр­ват­ске с вој­во­ђан­ске стра­не Ду­на­ва и вој­ску Ср­би­је с хр­ват­ске стра­не. Та­ко би се на­ци­о­нал­ни ре­зер­ва­ти при­ро­де Гор­њег По­ду­на­вља и с ле­ве и де­сне стра­не Ду­на­ва пре­тво­ри­ли у ми­ли­та­ри­зо­ва­не про­сто­ре ко­ји ни­че­му дру­го­ме ви­ше не би мо­гли слу­жи­ти. А то су, ина­че, ве­о­ма зна­чај­на и ин­те­ре­сант­на ло­ви­шта и по­след­њи тра­го­ви аутох­то­них еко-си­сте­ма. Ми­слим да Хр­ват­ска због сво­јих уну­тра­шњо­по­ли­тич­ких раз­ло­га не мо­же да при­ста­не на чи­ње­ни­цу да је Ду­нав про­ме­нио ток и да при­хва­ти гра­ни­цу на Ду­на­ву ка­ко је и би­ла за­ми­шље­на основ­ним ре­ше­њем. Уве­рен сам да би ме­ђу­на­род­на ар­би­тра­жа мо­ра­ла до­не­ти ја­сну од­лу­ку да се, по­што је у пи­та­њу при­род­на гра­ни­ца и по­што је ре­ка про­ме­ни­ла ток, он­да и гра­ни­ца у том сми­слу про­ме­ни­ла.


  • Да ли и ви ви­ди­те при­чу о прав­но оба­ве­зу­ју­ћем спо­ра­зу­му Бе­о­гра­да и При­шти­не као то да Ср­би­ја не тре­ба да при­зна не­за­ви­сност Ко­со­ва?

– Пи­та­ње тог спо­ра­зу­ма не раз­у­мем као пи­та­ње при­зна­ва­ња или не­при­зна­ва­ња Ко­со­ва. Овог тре­нут­ка то го­во­рим као пред­сед­ник Од­бо­ра за европ­ске ин­те­гра­ци­је, да бих из­нео ста­во­ве ко­ји су до­ми­нант­ни у том скуп­штин­ском те­лу. Пи­та­ње при­зна­ва­ња или не­при­зна­ва­ња Ко­со­ва је пар екс­е­ланс по­ли­тич­ко пи­та­ње, а ов­де је реч о прав­но оба­ве­зу­ју­ћим од­но­си­ма ве­за­ним за по­је­ди­не кон­крет­не слу­ча­је­ве и про­јек­те де­фи­ни­са­не Бри­сел­ским спо­ра­зу­мом. Не­ма ни­ка­вог раз­ло­га да се ти уза­јам­но прав­но оба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зу­ми не на­пра­ве јер ти­ме се ни­шта не гу­би, са­мо се до­би­ја. За­што би се гу­би­ло бо­љом са­рад­њом, ре­ша­ва­њем отво­ре­них пи­та­ња? С дру­ге стра­не, уко­ли­ко ће се ства­ра­њем ЗСО-а на се­ве­ру Ко­со­ва сми­ри­ва­ти тен­зи­је, не ви­дим ко­ме је у ин­те­ре­су да се оне на­ста­ве, осим они­ма ко­ји­ма ни­је на па­ме­ти ин­те­рес Ко­со­ва ни ин­те­рес Ср­би­је, не­го лич­ни, при­ват­ни ин­те­рес ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла. Бо­јим се да ће­мо уско­ро, баш за­то што на Ко­со­ву до­ла­зи до од­ре­ђе­не­ог сте­пе­на при­бли­жа­ва­ња ста­во­ва о нео­п­ход­но­сти де­фи­ни­са­ња тих од­но­са на прав­но оба­ве­зу­ју­ћи на­чин, све­до­чи­ти од­ре­ђе­ним мон­ти­ра­ним не­ми­ри­ма на ту те­му на се­ве­ру Ко­со­ва.

  • Има­те не­ке ин­фор­ма­ци­је о то­ме?

– Ре­ци­мо да ми по­ли­тич­ко ис­ку­ство то су­ге­ри­ше.

Све­тла­на Стан­ко­вић
 

EUR/RSD 117.1305
Најновије вести