Акција је уследила због чињенице да се у том селу налазило јако упориште такозване ОВК, и да се на том потезу догодио низ напада и убистава припадника полиције.
После сукоба српске полиције са албанским екстремистима у селу Рачак уследила је оптужба, на којој је посебно инсистирао Вилијам Вокер, да се догодио "масакр недужних цивила". Вокер се у то време на Косову и Метохији налазио у својству руководиоца Косовске верификационе мисије ОЕБС.
Овај догађај, иако никада није стварно утврђено да је полиција одговорна за погибију цивила, послужио је као повод за оптужбу против Србије, и оправдање, повод, за агресију НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију.
Бомбардовање које је уследило крајем марта 1999, била је потпуно припремљено још последњих месеци претходне 1998, чекало се само наређење за напад.
Савет НАТО је одлуку о убрзаним припремама напада на Србију (СРЈ) и размештању трупа у граничним областима, донео на затвореном састанку 2. јула 1998.
На простору Штимља деловала је 161. бригада такозване ОВК. У тој области од јула 1998. до јануара 1999. убијене су 24 особе, припадници Полиције Србије, Војске Југославије или цивили, при чему је такође рањено 25 особа.
Почев од октобра 1998. до средине јануара 1999. терористи такозване ОВК на простору Штимља убили су Синишу Михајловића, Назмија Алурија, Сашу Јанковића, Ранка Ђорђевића, Светислава Пешића, као и цивиле Енвера Гашија и Мифтара Ресенија.
Полицијска акција у Рачку, 15. јануара 1999. непосредно је изазвана убиством тројице полицајаца 8. јануара и такође полицајца Светислава Пржића 10. јануара.
Акција је уследила, после одлагања, у раним јутарњим сатима 15. јануара. Претходно је установљено да се цивили нису налазили у селу.
Све време током акције били су присутни, благовремено обавештени, посматрачи Косовске верификационе мисије ОЕБС, а такође представници медија, Ројтерса и Асошијетед преса.
У Рачку се, у кући Мустафе Мехтија, налазио штаб такозване ОВК. Претпостављало се да се у селу налазило око стотину припадника тзв ОВК.
У акцији је учествовало 135 полицајаца, углавном припадници Посебне јединице. Заповедник је био Горан Радосављевић Гури.
У селу се иначе налазила мрежа припремљених ровова, изграђени бункери. Припадници тзв ОВК позивани су на предају, пре напада. По полицији су припадници такозване ОВК, осим стрељачким наоружањем, дејствовали минобацачима и ракетним бацачима.
Борбе су тог дана у Рачку окончане у поподневним сатима, око 15.00 часова. Процена је била да је упориште тзв. ОВК разбијено. Заплењено је оружје, аутоматско стрељачко оружје, два митраљеза, ручни бацачи, бомбе, мине, муниција.
Полиција се по окончаној акцији повукла из села.
Сутрадан, у суботу 16. јануара, око 13.00 часова у Рачак је ушао Вилијем Вокер, праћен припадницима медија. Уследили су, по сведочењу присутних новинара, разговори са заповедницима тзв. ОВК, који су се очигледно вратили у село пошто се полиција повукла.
Тада се појављује прича да су у Рачку страдали цивили.
Паралелно, припадницима државног истражног тима Србије, међу њима и истражном судији Даници Маринковић онемогућен је улазак у село. На њих је отворена ватра.
У 17.00, тог дана, Вилијам Вокер држи конференцију за штампу у Приштини, у центру ОЕБС. Изјављује да се у Рачку "догодио масакр", као и да је посматрачка мисија избројала 45 тела жртава.
У недељу, 17. јануара, припадници државног истражног тима Србије, укључујући истражног судију Даницу Маринковић, поново покушавају да уђу у Рачак, како би била обављена стручна истрага. Поново је отворена ватра на њих, чиме је спречен приступ.
Државни истражни тим започео је истрагу тек у понедељак, 18. јануара. Полиција је била приморана да поново, под борбом, заузме село како би приступ истражитељима био омогућен.
У Рачак су ушли око 14.00. Посмртни остаци страдалих пронађени у џамији, пренети су у Приштину ради обдукције.
Борбе у околини села су настављене и сутрадан 19. јануара. Тада је убијен заменик командира полиције станице Урошевац, док су двојица полицајаца рањена.
Према резултатима истраге државног тима патолога, идентификовано је 37 лица. Порекло три лица није разјашњено, претпоставља се да нису били муслимани. Међу страдалима била је и једна женска особа, кћерка заповеданика тзв. ОВК која је такође учествовала у борбама. Парафинске рукавице показале су да су готово сви користли оружје.
Сви погинули страдали су дејством ватреног оружја. Није установљено да је било икаквих трагова другачијих дејстава над њима.
Неколико дана потом истрази се прикључио тим патолога из Финске који је предводила Хелена Ранта. Следила је заједничка истрага.
Ранта је оспорила ваљаност методе парафинске рукавице, као застарео.
Иако се њени налази нису битно разликовали када је реч о узроцима смрти страдалих, приликом конференције за штампу коју је држала у Приштини 17. марта, у простору ОЕБС, употребила је термин "злочин против човечности" и избегла је одговор на питање како су страдали погинули? У смислу да ли је видно да су погинули у борби, како је закључио српски тим патолога.
Тумачила је да су жртве били цивили, ненаоружани, пошто по њој "у џеповима нису имали муницију".
Годинама касније, није крила да је била изложена грубом притиску Вилијама Вокера, због како се изразио "недовољно убедљивог језика".
Неколико дана потом уследило је НАТО бомбардовање Србије, односно СРЈ.
Председник САД Бил Клинтон, новинарима је 19. марта говорио о "деци и женама покошеним рафалима након што су приморани да клече у прашини".
Британски премијер Тони Блер у Парламенту је изјавио да је "масакр у Рачку" довео да потребе бомбардовања СРЈ.
Државни секретар САД Медлин Олбрајт, главни заговорник агресије на Србију, тврдила је медијима да се у Рачку "догодио масакр", да су "десетине имале пререзане гркљане".
Несумњиво је да екипе патолога, ни домаћа, ни финска, ни белоруска, нису установиле да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене другачије ране осим из ватреног оружја, и то из даљине.
На шакама 37, од 40 тела, методом парафинске рукавице откривене су барутне честице, што указује да су користили ватрено оружје.
Један од показатеља јесте и чињеница да је Трибунал за бившу Југославију у Хагу, иако је провобитно потенцирао случај Рачак, на крају од њега одустао.
