Такође је наложио БИХ да подносиоцу представке Фати Орловић исплати 5.000 евра на име материјалне штете и по 2.000 еура сваком од 13 осталих подносилаца, објављено је данас на сајту овог суда.
У овом случају седмочлано судско веће је једногласно закључило да је БИХ повредила право на заштиту имовине, из Протокола 1 уз Европску конвенцију о људским правима, због пропуста јавних власти да спроведу две извршне одлуке којима је у процесу реституције овој породици враћена комплетна имовина.
Ова одлука суда није коначна јер странке у поступку могу да захтевају у року од три месеца да се случај изнесе пред Велико веће Европског суда од 17 судија, што практично значи да имају право жалбе.
Породица од 14 држављана БИХ, тужила је своју државу због неизвршења две одлуке којима им је враћен комплетан посед 1999. године у складу са протоколима о реституцији уз Дејтонски споразум.
Имовина о којој је реч припадала је првом мужу подносиље представке и његовом брату и састојала се од неколико личних и пољопривредних зграда, поља и ливада.
Црква је изграђена 1998. године, након процеса експропријације у корист парохије Дрињача СПЦ, а подносиоци представке су тврдили да никада нису били обавештени о том поступку.
Рат у БИХ је окончан Дејтонским споразумом, а Анексом 7 тог споразума гарантован је слободан повратак избеглица у своје домове и реституцију њихове имовине, па је Република Српска, један од ентитета у БИХ, 1998. донела Закон о реституцији.
Подносиоцима представке је одобрена потпуни повраћај имовине одлуком Комисије за имовинске захтеве расељених особа и избеглица 1999. године, а затим је уследила друга одлука Министарства за избеглице и расељена лица 2001.
Земљиште је након тога враћено подносиоцима представке, изузев парцеле на којој је саграђена црква.
Подносиоци представке су након тога, безуспешно тражили потпуни повраћај имовине, а покренули су и парнични поступак против СПЦ тражећи повраћај земљишта и уклањање цркве.
Они су 2010. године преиначили своју тужбу тражећи од суда да призна ваљаност вансудске нагодбе. Нижи судови су одбацили тужбу налазећи да никакв споразум није био закључен између страна, а ту одлуку је потврдио 2014. године Врховни суд, а потом и Уставни суд 2017.
Након тога, поднели су представку Европском суду за људска права 30. марта 2018. године.
У данашњиој одлуци Европски суд каже да је установио да је право подносилаца представке на повраћај имовине утврђено одлукама из 1999. и 2001. године, те да су јавне власти биле дужне да предузему практичне кораке како би осигурали њихово спровођење.
Оне су, међутим, урадиле управо супротно, тако што су одобрили останак цркве на имовини подносилаца представке, који су и даље спречени, 17 година након што је БИХ ратификовала Конвенцију и њене протоколе, да врате у посед целокупну имовину.
"Влада није понудила никакво оправдање за неактивност надлежних органа. Због пропуста јавних власти да изврше коначне и обавезујуће одлуке, подносиоци су морали да поднесу несразмеран и претеран терет, и да трпе озбиљно нарушавање својих имовинских права", закључио је Европски суд.
