Читавог живота је био свештеник, али је знао да плане попут граничарског официра, како су га др Владимир Баровић и Соња Поткозарац описали у монографији „Јован Храниловић – портрет заборављеног новинара и књижевног критичара”. Због оштрине свог језика чак је два пута био у озбиљном сукобу с црквеним властима.
„Друговао је песник ’Жумберачких елегија’ с многим умним главама свога времена, о чему сведочи његова приватна преписка из које можемо открити читав низ историјских личности с којима свештеник, новинар, песник и критичар Храниловић живо комуницира, размењује мишљења, јада се, поверава, жали, тражи утеху. Осим преписке сачувани су и историјски подаци, али и анегдоте о Храниловићевом друговању и пријатељству с великим српским песницима, попут Змај Јове Јовановића и угледним грађанима Новог Сада на прелазу из 19. у 20. век”, написали су аутори монографије Баровић и Поткозарац.
Као гркокатолички свештеник није се женио и нема потомке. Успомене на њега верно чува русинска национална заједница у Војводини.
– Подижући надгроби споменик након Храниловићеве смрти на гробљу у Новом Саду заједно с Југословенским удружењем новинара, Секција Нови Сад, чији је први председник био Храниловић, русинска заједница је средином тридесетих година 20. века изразила своју захвалност, не само свештенику који је четврт века био парох новосадске гркокатоличке парохије него и човеку који их је увео у јавни и друштвени живот Новог Сада и Војводине – каже за „Дневник” председница Новинарске асоцијације Русина Мартица Тамаш.
Гркокатолички свештеници имају право да се жене и оснују породицу, али они који су предвиђени за бискупа морају бити неожењени. Тако је и Храниловићу саветовано да остане у целибату, да би евентуално једног дана био рукоположен за бискупа. То се, међутим, никада није десило. Иако му је након уједињења 1918. године познати политичар и државник Стојан Протић нудио ту високу духовну функцију, Храниловић је то одлучно одбио, тако да остаје недовољно јасно због чега је избегао женидбу и оснивање породице.
Сматра да је обележавање 100-годишњице присаједињење права прилика да русинска заједница још једном покаже дужно поштовање према изузетном интелектуалцу Јовану Храниловићу. Новинарска асоцијација Русина, уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, Градске управе за културу, Русинске редакције РТВ Војводине, Завода за културу војвођанских Русина, Националног савета русинске националне заједнице реализује чак два пројекта о Храниловићу. Мартица Тамаш истиче да чињеница што у реализацији тих пројеката учествују припадници неколико етничких заједница које живе у Војводини, јесте одраз дубоког поштовања према Храниловићу као изразито космополитској личности.
Јован Храниловић се родио 18. децембра 1855. године у Кричкама у Хрватској. Отац Никола је био грококатолички свештеник, а мајка Сидонија Стручић је била племкиња. Изродили су петоро деце – Драгутина, близанце Николу и Јована, Марију и Владислава. Јован је основно образовање завршио у „пучкој школи” у Шошицама, која је у нивоу данашње основне школе. Након очеве смрти 1864. године, с мајком се одселио у у Крижевце, где је наставио школовање. Био је бистар и вредан ђак. У шестом разреду гимназије почео се занимати за поезију и упознао се с писцима Антом Ковачићем и Аугустом Шеноом. Настављајући очевим стопама, Јован се 1867. године школовао у Загребу у грчкокатоличком училишту. Била је то станица на путу да постане свештеник. Прву годину богословских студија завршио је у Загребу, потом одлази у Беч, где је уз богословска предавања, слушао и она познатог слависте Франца Миклошича и филозофа Франца Бретана.
За свештеника је рукоположен 1878. године. Након службе у више места у Хрватској, где је због своје друштвене ангажованости свештенички позив сматрао другоразредним, тадашњи крижевски владика Илија Храниловић, с којим је био и у сродству, 1886. године га је послао за капелана у Куцуру, а три године касније у Руски Крстур, да би августа 1889. године постао гркокатолички свештеник у Новом Саду, где му друштвена ангажованост остаје на првом месту.
Задобио је велики углед код новосадске интелигенције и неко време је био председник новинарске организације и уредник демократских новина „Јединство”.
Што се тиче Храниловићевог политичког рада, треба рећи да је на почетку 20. века следио дух Штросмајерових идеја. Угарске власти, иако нису са симпатијама гледале на Храниловићеву југословенску оријентацију, нису му правиле отворене сметње због великог угледа који је уживао међу новосадским грађанством.
„Када је почео Први светски рат, аустроугарске власти су затварале и прогањале виђеније националне раднике који су деловали у духу југословенског јединства. Храниловић је од шпијуна био оптужен да држи голубове писмоноше у циљу обавештајног рада у корист српске војске и да би ту сумњу отклонио, морао је своје љубимце претворити у недељни ручак”, навели су аутори др Владимир Баровић и и Соња Поткозарац у монографији.
Када је по завршетку Првог светског рата српска војска ушла у Нови Сад, Јован Храниловић је војводу Петра Бојовића поздравио речима: „Допустите да вас још на час зауставим у име овде окупљених Срба, Хрвата, Буњеваца, Русина, Словака и осталих Словена ове вароши; да вас поздравим у име несловенских житеља ове вароши у којима има и погледа, срца и човечанства да се порадују с нама у данима наше среће, наше давно радовање младе слободе...”
Писма и незавршени рукописи и остала писана заоставштина Јована Храниловића били су након његове смрти у власништву Марије Ењеди, газдарице код које је Храниловић становао. Она је рукописе понудила на продају Југословенској академији знаности и умјетности у Загребу, али је елитна институција хрватске културе ту понуду одбила. Након тога су рукописи продати приватном лицу које је тај вредан материјал завештало Српској академији наука и уметности.
У политичком смислу Храниловић је доживео највећу част када су га изабрали за једног од председника Велике народне скупштине, односно радног тела које је објавило припајање војвођанских области Краљевини Србији, а тиме и новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Храниловић је на тој историјској важној скупштини имао веома значајну улогу јер је од пре Првог светског рата био познат по политичкој активности и раду на јединству јужних Словена. Храниловић је у знак признања за рад на уједињењу добио орден Светог Саве ИВ реда 1921. године.
На молбу о. Ђуре Биндаса, с којим је пријатељевао, Храниловић се ангажовао и на обезбеђењу потребних услова за одржавање Оснивачке скупштине Русинског народног просветног друштва у Новом Саду 1919. године. Он је обезбедио све потребне дозволе од тадашњих власти, смештај за делегате као и свечану салу Новосадског магистрата за одржавање седнице. На предлог Ђуре Биндаса, Храниловић је председавао Оснивачкој скупштини Русинског народног просветног друштва 2. јула 1919. године.
Јован Храниловић умро је у Новом Саду 5. августа 1924. године. Сахрањен је на новосадском русинском гробљу. Његов споменик у форми обелиска, који је подигла новинарска организација, данас је под заштитом државе.
Ержебет Марјанов
