Како је некадашњи амерички председник Кенеди једном приликом лепо приметио, реч криза написана на кинеском језику састоји се из два карактера од којих један означава опасност, а други прилику. Данте, који је о паклу писао слојевитије него икада, рекао је да су његова најмрачнија места резервисана за оне који остану по страни у временима моралне кризе. Кризе не стварају карактере, већ их, како каже Денис Лири, откривају. У праву је био и амерички филантроп Џон Хантсман рекавши да криза ствара прилику да уронимо дубоко у резервоаре нашег бића, да се подигнемо до нивоа самопоуздања, снаге и решења за које би иначе мислили да их не поседујемо, али и велики Наполеон који је сматрао да неуобичајене околности захтевају од нас примену ванредних мера. Kриза од јаких прави још јаче, од слабијих још слабије, уздиже народ из масе у нацију, од државе прави сврху као такву. Криза је доба када државни разлог побеђуе партикуларне интересе, када ,,невидљива рука“ Адама Смита која ,,обликује тржиште“ мора да устукне пред државним интервенционизмом у економске послове, када духовност и култура потиру кич и шунд, када жеља постаје воља, а воља постаје успех.
Нашу Србију, нашу једину кућу коју имамо, једину мајку која нас увек чека раширених руку где год да одемо, њени заблудели синови и кћери, који су, љубећи туђе и презирући своје, заробили себе у туђина, како је то говорио велики Његош, желе да уведу у кризу какву она у својој историји никада није видела. Машу туђим заставама, газе и каменују нашу тробојку, измишљају нове заставе јер маштају о новој држави и неком новом народу, јер су се свог народа и своје државе одавно одрекли. Пета и шеста колона која би да нашу земљу претвори у колонију, уживајући у улози неких нових гаулајтера и кусајући мрвице са стола својих западних патрона. Сањају ,,српски Мајдан“, јер им није довољна руска проливена крв због оног украјинског, они хоће и српску крв, хоће да остваре никад досањани сан својих патрона да удари Србин на Србина, брат на брата, пријатељ на пријатеља – да у Србији избије грађански рат, да Србија наликује Шпанији 1930-их, Кореји 1950-их, Ираку и Сирији 2010-их. Желе да убеде наш народ да му добро желе Алијини снајперисти, Туђманови посланици, Куртијеви обожаваоци, Ђукановићеви јуришници. Желе да Србија стане да би њима ,,кренуло“.
Зашто баш Народни покрет за државу и зашто баш сад – питају ти и такви подругљиво. На њихових хиљаду зашто Српска лига има један и једноставан одговор – због Србије. Са народом, кроз народ, за народ – то је чаробна, а заправо сасвим једноставна формула коју само концепт попут Народног покрета за државу може да спроведе у праксу. Зашто народни? Зато што из народа извире сувереност, а не из страних амбасада. Зато што је воља народа генератор воље нације, а воља нације најбољи подстрекач воље државе. Зато што је народ извориште и исходиште онога што нас окружује. Зашто покрет? Партија, како јој латински корен pars, partis (део) и говори, има и неке своје потребе, интересе, противречности. Она ствара, хтела или не, поделе, макар оне биле и оне најситније, и у себи и око себе. Покрет, само му име каже, тражи од нас да се покренемо, да се тргнемо из ништавила и бунила, да се окупимо, да се ујединимо, да се боримо и да победимо. Покрет је несебичан, покрет је динамичан јер стреми ка циљу без кога губи сваку сврху, покрет је наддруштвени, надпартијски и надлични. Покрет је средство за уклањање мрља које партије створе. Он је више од простог збира партија и организација, он је појава која у политици ствара нову и вишу вредност. Зашто за државу? Држава, то је, како јој само значење каже, оно што нас држи, што не пушта да паднемо и пропаднемо, оно на шта можемо да се ослонимо. За шта друго бити у временима смутњи, авантуризма и неподношљиве лакоће неодговорности, ако не за државу, разуме се ону нашу, Србију. Као што је Србија земља империјалног духа заробљена у телу мале државе, тако је и земља младалачких жеља заробљених у телу средњовечног човека. Просечна старост у нашој земљи данас износи 43,8 година. Черчил је рекао да ко у старости није конзервативац нема мозга, а наши људи, посебно у зрелој животној доби, и те како имају и мозга и разума. Њима су потребни политички неговатељи, људи који ће разумети њихову потребу за стабилношћу, сигурношћу, извесношћу и предвидљивошћу. Социјални ангажман Срба у друштву и држави јесте делатно служење на шта нас позива сам Христос речима: „Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, јер када учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (МТ. 25; 35,40).
Зато су Србији потребни људи који се неће плашити политичке еволуције, али ко неће дозволити револуцију. Неко ко ће делати кроз институције за боље институције, а не рушити и палити исте. Неко ко ће Србију држати у узбурканој међународној арени у улози субјекта, а не објекта. Неко ко ће Србију држати за столом преговора између светских моћника, а не на столу, на њиховом менију. Неко ко ће се борити против насиља и над нашом децом у београдским школама и над нашом децом у Лепосавићу и Звечану. Неко ко ће упоредо радити на повећању плата и пензија. Неко ко ће наставити да оживљава готово запустела српска села. Неко ко ће наставити да грађанима обезбеђује најјефтинији гас и струју. Народу је потребан неко ко неће дозволити да Србија стане. Народу је потребан он сам, преточен у покрет, зарад опстанка наше државе. Ми Срби имамо сопствени концепт нације, државе, вере, породи- це, војске, ми имамо наш осећај за историју, културу, духовност, као и вредности без којих не можемо да замислимо себе и свет око нас – као што је то случај са слободом. Глобални крах либерализма показао је све његове слабости, а победници идеолошке транзиције су земље које су очувале све битније ингеренције државе - од економије и контроле тржишта, до ингеренција над животом појединца. Зато су данас речи Светог Владике Николаја Велимировића актуелније него икад: “Све зависи од нас, а ми од Бога.”
Александар ЂУРЂЕВ, посланик и председник Српске лиге
