Речју, ово је текст о људима који право да из сенке управљају токовима развоја Новог Сада и Војводине баштине као своје неотуђиво наслеђе - некадашњих господара живота и смрти. Међутим, истина се не може суспендовати на начин на који су они владајући успевали да суспендују живот: затварањем свих фабрика; крађом пара од особа с инвалидитетом, крађама из покрајинских фондова, крађом на изградњи булевара, крађом од деце са посебним потребама; сејањем лажи и патентирањем куповине гласова као легитимним видом вођења политике.
Ипак, крађа и отимачина у готовом новцу и куповина гласова, коју су, још 2008. године патентирали као еминенције политичких странке, које су се у међувремену свеле на ниво статистичке грешке, није њихов највећи злочин. Лоше образовање је њихова најгора задужбина и наш најкатастрофалнији усуд. Стварање армије студената без знања је перфидан и опасан злочин који су над сопственим народом извршили борци за слободне, фер и поштене изборе после 2000. године. Свођење образовног система на пљачкашку машинерију која ђаке и њихове родитеље види као банкомат, из ког паре треба прелити на рачуне факултета и професора који образују неспособне студенте, представља најцрњу тамницу за Србију јесте кривично дело без преседана.
Како је изведен процес оболевања нације од незнања? Одговор је једноставан. Претварањем ђака понављача у меркантилну робу, у новчанике који ће касније постати власници факултетских диплома, Србија је прокоцкала цео 21. век. Биће нам потребно још најмање 100 година да се опоравимо од образовног атомског удара лажне демократске револуције!
Ценећи глупост као врхунску вредност, а незнање као грандиозан допринос човечанству, наше школе и факултети свесно учествују у процесу сертификације лажних експерата који ће уништити све чега се дотакну.
Општи пад просвећености је крунски доказ да је образовање после 5. октобра на ниво привида, на ниво мађионичарског трика, сведено с циљем, да би креатори тог система могли из сенке управљати друштвеним процесима. Лажно образовани студенти, уместо знања добијају политичка усмерења, која на њих делују електростатички - како одговара њиховим менторима из сенке. Тако скривена моћ постаје стварна снага. Паралелни систем моћи наставља да функционише мимо званичних токова, испод радара и увида јавности, држећи у рукама судбине некомпетентних следбеника, који да би се одужили за дипломом награђено незнање постају дежурни незадовољници и дежурни организатори протеста.
Како је грађен тај злонамерни паралелни систем моћи?
Носиоци највиших политичких функција, злоупотребљавајући позицију моћи, одобравањем великих износа за финансирање пројеката систематски су корумпирали делове научне заједнице, стварајући од њих послушнике, преко којих су себи и себи блиским људима додељивали докторате и професорска звања. Дуплом компромитацијом остваривали су троструку добит. Прво, новцем су обезбеђивали лојалност највећег дела академске заједнице. Друго, користећи полуге моћи и уцене факултете су претварали у резервни положај, у саучеснике, у уточиште за угодан живот након губитка власти. И треће, и најважније - повлачењем из политике постајали су спавачи, тихи политички комесари који делују испод радара знајући да се на тај начин многе замке лакше заобиђу, препреке уклоне, а планови лакше праве и реализују, јер су непријатељи мање на опрезу. Склањањем у заветрину добија се више моћи, а више слободе.
Пројекат проглашавања ђака понављача и лоших политичара у највећи капитал друштва започет је одмах после петооктобарске револуције и спроведен под кринком увођења европских стандарда и европских закона. После две деценије примене тог деструктивног процеса, више не постоји могућност да лош ђак понавља разред, или да катастрофалан студент не заврши факултет. Већ 20 година важи правило да свако ко упише први разред основне школе, аутоматски постаје кандидат за асистента. А свако ко се докаже као добар познавалац свих емотикона на тастатури, већ је стекао неопходне услове да постане професор.
И ту нема разлике између државних и приватних факултета. Експлоатација народа претворила је ђаке у слободну робу. Све је подешавано тако да деца представљају само број, индустријску сировину, вишак вредности на тржишу, ПДВ.
Да би што више деце уписало факултет, на почетку демократског препорода Србије, између 2000. и 2009. године усвојени су закони, процедуре и правила која наставнике и професоре спречавају да лоше ученике онемогуће да упишу следећи разред. Гледањем кроз прсте понављачима, под притиском "добронамерних" корективних фактора, наставно особље снижава критеријуме у целом одељењу, разредима, генерацији, школи. Узрочно-последично, понављач постаје мерило школског успеха. Одликаши постају реткост. Аномалија. Штребери. Добри ђаци постају штрајкбрехери. Неомиљене особе којима се "кул" окружење руга и претвара их у чудаке.
Ко су џелати српског образовања? Егзекутори посрнућа у дволични симулакрум у ком вишак диплома значи директан мањак знања. Ко је створио, и успоставио формат у ком су факултети постали фабрике за масовну производњу лажно образованих? Ко је патентирао програм који лоше ђаке претвара у стручњаке с лажним компетенцијама? Ко је формулисао лажну дилему, лажну оцену да су с студенти државних факултета образованији од оних с дипломама приватних?
И овде, као и у свему другом, јавност је затрована клеветом. Спином који су пласирали неолибералисти, либерални левичари и лажни конзервативци. Директно, Демократска странка, Г17 Плус и остатак ДОС-а су Србију претворили у земљу приватних факултета да би лажним дипломама наградили своје чланове, симпатизере. Помагаче у револуционарном преузимању власти од Слободна Милошевића 5. октобра 2000. године.
Тако је настао државни тероризам који почива на симбиози телевизија са седиштем у иностранству, таблоида, иностраних издавачких кућа, иностраних кабловских оператера, који кроз своје филмске програме промовишу криминал, страх, секс и смрт, и пословично лошег рада Министарства образовања. То је систем који је настајао дуго и који је тешко размонтирати, а као главни задатак и онда и данас јесте да сваког ко зна за Његоша, Андрића, Селенића, Павића, Ћопића, Стефана Митрова Љубишу, Љубу Ненадовића, Андрића, Теслу, Дучића, Киша, означе као оболелу јединку. Биће чији је мозак заражен неизлечивом болешћу. Створење ком треба одузети слободу говора.
Имена министара нису важна. Знају Срби о коме је реч. Неки су укидали Дарвина, а сви заједно Србију и здрав разум. Они су данас заборављени, али је важно подсећање на разорни ефекат њиховог деловања.
А домети на том плану су им велики. Готово недостижни. Такав темпо задивио је и њихове финансијере са Запада. Ради што успешнијег рашивања државе уздуж и попреко, српски неолибералисти су тврдили да све у Србији треба приватизовати, јер је држава лош господар и још гори управитељ. Истовремено, данас, када приватни факултети, по принципу бора и пузавице, не раде њима у корист, тврде да су валидне само дипломе стечене на државним факултетима.
Развијене земље одавно су схватиле да интелектуални суицид неминовно води физичкој смрти државе и народа. Главни задатак Србије јесте да заустави негативну селекцију! Лоше ђаке треба спречити да завршавају разреде и факултете без неопходног знања, како то захтева хоботница капитала, НВО сектора и ЕУ контролора. То је кључ за демонтажу паралелних система моћи и стварање добре основе за бољу Србију, с мање лоших политичара и очајних ђака и професора.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
