Одликовање је примио рођак Младен Стојановић који је изјавио да се Гостић борио за српски народ, а да је потребу за борбом схватио још као мали.
Стојановић је за Танјуг истакао да је његов рођак одликован због своје храбрости и захвалио председнику Србије Александру Вучићу због тога што га је постхумно одликовао.
Он је додао да су сви наши јунаци погинули за исти циљ - за слободу за српски народ.
У Београду је вечерас одржана церемонија уручивања сретењског ордења појединцима и институцијама из Србије, Републике Српске, Црне Горе и иностранства, које је доделио председник Србије Александар Вучић поводом Дана државности – Сретења.
На РТС-у вечерас је приказан прилог о Споменку Гостићу, а снимак можете погледати у наставку текста.
Ко је Споменко Гостић?
Постхумно одликован Споменко Гостић био је један од најмлађих бораца Војске Републике Српске који је погинуо 1993. када је имао само 15 година.
- Драго ми је што има тако финих људи који се хоће побринути. Али ја кажем ипак док рат траје, ја одавде нећу.
- А зашто нећеш одавде?
- Ето зато што не могу напустити док год се не ослободи ово све.
Ове речи су ванвременске, а изговорио их је Споменко Гостић који је дао живот за Српску. Своје огњиште у Јовићима крај Маглаја бранио је до последњег дана. Како се воли и чува своје, показао је и генерацијама после.
- Имао је могућност да се извуче, али је Споменко Гостић одабрао да да живот за Републику Српску како би нараштаји и будуће генерације опстале и како би Република Српска живела. Ми млади треба да имамо у виду, тј. генерације које долазе, да је Споменко једна храбри дечак који је пре свега дао свој живот за нашу отадзбину Републику Српску - кажу грађани.
Колико је скупа слобода, то није једина лекција коју су многи научили од Споменка. Имао је само 15 година, али је о родољубљу и храбрости научио и много старије од себе.
- Јесте да има много случајева гђе је тешко али то се опет некако издржи. Имао сам случајева да сам нагазио на мину. Била је мина паштетица, наишао сам и одбило је први точак. Ово ми је друга, ранило је баш мене детонација, и ту ме је гелер овако окрзнуо. Али опет се све то савлада. Тукли су ме мецима 84-ком, морао сам пузити кроз канал али и то сам издржао. И кажем да ми је добро и фино, сарађујем са војском, храним се с војском, спавам. Немам оца, немам мајке. Остао сам са бабом и баба ми је погинула баш код ове куће ту - говорио је Споменко.
