Данас ће се .као и сваке године, у Новом Саду, на Кеју жртава рације код споменика “Породица” одати почаст страдалима у овом погрому.
Без икаквог реалног повода, становништво српског, јеврејског и ромског порекла готово читав месец је било стављено ван закона и препуштено на милост и немилост мађарске окупаторске солдатске и разуздане руље. Овај покољ се савршено уклапао у систем националне неравноправности који је успоставио Хортијев режим још од момента почетка окупације у априлу 1941. године.
У очима властодржаца из Будимпешта било је мало 4.000 убијених током запоседања Бачке и десетине хиљада протераних и заточених у логоре у потоњим месецима. Жеља за изменом демографске структуре у јуначкој Шајкашкој и Новом Саду тежња за физичким елимисањем Јевреја како би се додворили свом политичком заштитнику, Хитлеровој Немачкој, поплочале су пут ка новом кругу страдања цивилног становништва. Јасно је да је окупаторским војним властима одговарала митска прича о устанку који се припремао за православни Божић, како би сачували своју омладину од новог слања трупа на Источни фронт у борбу против Совјета, јер су тобоже њихови војни ефекти били заузети у борби против устаника на тлу Бачке.
Страдање браће Јовандић
Да бисмо схватили комплетну трагедију овог дешавања битно је да се сетимо и биографија страдалих људи. Свакако синомим за страдање јесте прича Јелене- Јелке Јовандић (1894-1971). Јовандићи су живели у Јовановском крају у ондашњој Пирошкој улици са кућним бројем 36. Супруг Ђурица је преминуо 1927. године, исте оне када им се родио пети, последњи син. Мађарска патрола је 23. јануара 1942. године у пола осам ујутро дошла и до њихове куће. Након постављеног питања које су вере и смелог одговора да су православни, патрола је окрутно погубила Милорада који је тада имао 28 година, Саву старог 26 година, Пају од 24 године, Живка од 20 година и најмлађег Бору од 15 година. Мајку су оставили у животу да са тугом и болом носи сећање на своје синове све до 1971. године када је преминула. После такве трагедије, Јелена Јовандић је ипак смогла снаге да после рата на суду изјави: „Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали“.
Сахрањена је на Алмашком гробљу у Новом Саду поред мужа. Споменик је подигла за живота, поставивши на њему и слике своје деце, којима се гроб не зна.
Миша Милићев
У овом покољу страдао је и Миша Милићев, (Ново Милошево, 1871 Нови Сад, 1942) који се у нашем граду бавио берберским занатом. У ову берберницу долазили су многи познати Новосађани, међу којима и Јован Јовановић Змај. Касније је отворио јорганyијску радњу. Његов син Владимир, био је лекар, специјалиста интерне медицине, професор универзитета и један од оснивача ФК Војводина.
Зуцајићи, Михајловићи, Поповићи: смрт у касарни
Ништа мање трагично страдање није било убиство Вељка Зуцајића(1906-1942), свештеника и професора Богословије. Новосадски прота Милић нам је оставио ово сведочанство о страдању Вељка Зуцајића-: „Читава два дана лежали су лешеви убијених по новосадским улицама, јер је убијање и харање мученичког Новог Сада трајало пуна три дана.“
Јереја Зуцајића мученичка смрт је сачекала у касарни у Улици Војводе Бојовића. Међу другима тамо су убијени и Михајловићи, два брата и сестра: Никола, академски сликар, Ђорђе, инжењер, Марија, професорка, затим Аполонија Лауберт, професорка, Николина вереница; протојереј Миливој Поповић, члан Црквеног суда Епархије Бачке, доведен у мантији са крстом око врата из свога стана у улици Мушицког.
Јереја Зуцајића су са групом грађана најпре сакупили на Житном тргу и одатле, под изговором да их воде на легитимисање, спровели до касарне. Схвативши где су и зашто доведени, Зуцајић је покушао на чистом мађарском језику да спасе своје суграђане и себе. Када се уверио да је то безнадежно, како је то на основу сведочења очевица тих збивања, једне Мађарице, забележио летописац Саборне цркве, Зуцајић је позвао присутне жртве да клекну и да се помоле Богу. У таквом положају стигла их је смрт из непријатељског оружја.
Породица Лазара Љубојева
И на крају треба се сетити и породице Лазара Љубојева из Дударске улице. Љубојев је рођен у Србобрану, а у Новом Саду је био познат као врстан пекар. Трећег дана погрома, рука смрти је закуцала и на његову капију. У монструозном масакру убијен је Лазар, његова супруг Маргита рођ. Бониш као и њихова деца: Стеван, чиновник, рођен 1919. године, Ђорђе, трговачки књиговођа, рођен 1922. године, Младен, пушкарски ученик, рођен 1925. године, Петар, ученик, рођен 1928. године и ћерка Мирјана, ученица рођена 1929. године.
Зато су искоришћени сви прерогативи власти, од цивилних, војних и полицијских како би се ово злодело извело.
Покољ је почео нешто раније од планираног на православни Божић, када су случајно мађарске патроле набасале на групицу родољуба који су се прозвали Партизанским шајкашким одредом. Реална снага овог одреда је била 17 пушака и 20 бомби зато нас и не чуди да их је окупаторска сила лако разбила. Али тог дана почео је и сурови покољ мирних цивила у Жабљу и Чуругу, који ће се даље ширити ка Тителу, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Вилову, Госпођинцима, Гардиновцима, Новом Саду, Бечеју и Србобрану, док ће кроз круг страдања проћи и Јевреји из Темерина.
Метод извођења Погрома или како је погрешно запамћено Рације (рација представља претрес и потрагу сумњивих лица, а не убијање читавих породица) свуда је био исти: блокирање места, формирање одбора од првака лојалних окупаторској власти који су одређивали кога треба убити и хапшење цивила по већ унапред формираном списку од стране мештовитих патрола, стастављених од војних, полицијских и цивилних власти. Цео овај процес пратили су чудовишни злочини и пљачка који су Бачку историјски вратили у време када су овај простор пустошиле Османлије у XV веку. Од овог удара биолошког сатирања, некада најпоноснији део српства, Шајкашка, се до дан-данас није опoравила.
Смрт је закуцала и на врата Новог Сада у времену од 21.-23. јануара. У та три дана, Новосађани су убијани по читавом граду, а места масовног страдања су била: Касарна у Улици Војводе Бојовића, Милетићева улица, Београдски кеј, Успенско гробље, игралишта НАК-а и Штранд. Генерално јавности јесу познате чињенице о страдању кроз које је прошао наш град у та три дана. Од убистава у поједним улицама, масовних егзекуција до привођења готово читавог православног и јеврејског дела града у Левенте -данашње Позориште младих.
Меморијални центар у Новом Саду
Меморијални центар, посвећен жртвама погрома 1942. године планиран је у Новом Саду на ободу Лимана, уз Мост слободе и Креативни дистрикт (Кинеску четврт), на простору на ком је претходних деценија била опрема „Мостоградње”, након што је Мост слободе завршен. Тај комплекс би, како је за “Дневник” рекао историчар, директор Архива Града Новог Сада и један од чланова жирија Петар Ђурђев, могао да буде завршен у наредне две, три године, односно да с радом почне 2024. или 2025. године.
- Реч је о најзначајнијем меморијалном пројекту Града и Српске православне цркве - Епархије бачке у новијој историји Новог Сада, чијом ће реализацијом бити одата почаст невино пострадалим жртвама, цивилном становништву, махом Србима, Јеврејима и Ромима - објаснио је Петар Ђурђев.
Локација за будући комплекс није случајно одабрана. У близини је једна од најлепших плажа на Дунаву - Штранд, али и највеће губилиште током три дана, од 21. до 23. јануара 1942. године, када је Дунав био ледена гробница за стотине људи.
- Меморијални центар ће бити место за прикупљање информација, докумената, аудио и видео сведочанстава о страховитом злочину, не само у Новом Саду, већ и у читавој Бачкој. Мисија истраживачког центра биће проналажење нових података и утврђивање тачног броја страдалих.
Тек када престанемо да се бавимо бројевима и покушамо да вратимо реалне ликове пострадалих жртава, онда тек можемо да схватимо колико је овај покољ био трагичан не само за Нови Сад и Бачку већ и нашу државу. Мученичко страдање цивилног становништва Бачке у јануару 1942. године остаје вечна опомена читавом човечанству колика је важност и светост сваког људског живота.
Петар Ђурђев (Аутор је историчар и директор Историјског архива града Новог Сада)
